29 Jan „Позоришни Дирер и други записи“ Александар Милосављевић, Стеријино позорје, Нови Сад 2017. [Мирослав Мики Радоњић]
Када вам се у рукама нађе књига чији је аутор доказани позоришни ерудита, елоквентан, бескомпромисан, али не и злонамеран критичар, прецизан хроничар театарских згода и незгода, духовит путописац и непосредан сведок и учесник у настајању многобројних представа, онда је извесно да је пред вама несумњива литерарна посластица. Александар Милосављевић је у позоришту био све – од драматурга, сарадника редитеља, критичара, директора драме, до управника Српског народног позоришта. Уз све то, био је председник Удружења позоришних критичара и театролога Србије, а и даље, са несмањеним ентузијазмом ради као приређивач и уредник монографских издања, члан редакције часописа „Сцена“, селектор фестивала „Јоаким Вујић“… Већ више од тридест година свој професионални ангажман и велику креативну енергију уграђује у најразличитије аспекте уметности која од античких времена представља један од врхунаца и темељних вредности цивилизације.
У књизи „Позоришни Дирер и други записи“ сабран је само један мали део текстова написаних у том периоду. Иако је реч о жанровски хетерогеном делу, чији садржај чине есеји, критике, путописи, театролошке анализе и књижевно-драматуршке опсервације о неким класичним комадима светске литерарне баштине, ипак постоји промишљена и нимало случајно изабрана унутрашња логика и софистицирана структура „Позоришног Дирера…“. Целокупна грађа разврстана је у пет поглавља: Есеји, Очима позоришног критичара, Позоришна свакодневица, Записи критичара и Путописне белешке. Први текст у Есејима, који је уједно даровао наслов књизи, доноси темељну, студиозну, интригантну и надахнуту анализу познатог Диреровог бакрореза „Витез, Смрт и Ђаво“ из 1513. године, а који је део велике изложбе „Албрехт Дирер и његови савременици – Тријумфална поворка цара Максимилијана Првог“ Источнословачког музеја у Кошицама, аутора Ивана Хавлице, отворене 9. јануара 2016. у Галерији Матице српске у Новом Саду. Уочавајући у овом ремек-делу одређене театарске елементе и својства, Милосављевић га интелигентно, упечатљиво, а опет врло дискретно повезује са Шекспировим Хамлетом, Молијеровим Дон Жуаном, Сервантесовим Дон Кихотом и Гетеовим Фаустом, дајући овим комплексним ликовима додатну димензију тајанствености, повлачењем паралеле са Диреровим Витезом окруженим сабласним појавама Смрти и Ђавола. Примерено одабран методолошки приступ, аргументовано развијање теза, убедљива поента у закључку и стилска рафинираност у изразу, одликују не само уводно слово у Милосављевићевом делу, већ се то прожима све до завршних реченица. Да „Позоришни Дирер…“ није осмишљен и окренут искључиво питањима непосредно повезаним са позоришном праксом и теоријом, историјом театра и његовим организационим облицима, доказује следећа, више него ефектна мини-студија „Хамлетова и Дон Кихотова лудила“. Овде се аутор представља као врстан познавалац литерарних и драматуршко-прозних компоненти, које сачињавају есенцију капиталних дела светске књижевности, стављајући акценат на унутрашњу, психолошку-менталну димензију два вероватно „најмаракантнија“ јунака из Шекспировог, односно Сервантесовог грандиозног опуса. Један од најзанимљивијих прилога у Есејима јесте „Вечно кружење зла“ – О представи На дрини ћуприја Кокана Младеновића, у извођењу Српског народног позоришта. Детаљна вивисекција генезе великог и уметнички релевантног остварења, од иницијалних разговара са редитељем, преко описа процеса прилагођавања, драматизације и сценске адаптације Андрићевог романа, до реализације и рецепције представе, која је на крају означена као слободна интерпретација чија се непосредна инспирација налази у прози нашег нобеловца, заокружује сјајан аналитички текст. У неколико преосталих сегмената, уз анегдотско-духовиту, истинску литерарну „минијатуру-посластицу“ о Михизовој драматизацији „Рањеног орла“ Мир-Јам, постављеној у Атељеу 212, у режији Соје Јовановић, Саша Милосављевић проговара о суштинским проблемима српског и европског позоришта, односу националног и националистичког, позивајући се на бриљантне представе реномираних аутора, организационим моделима и начинима функционисања у времену сурове транзиције, о положају и функцији домаће позоришне критике данас.
Друго поглавље књиге носи наслов „Очима позоришног критичара“. Отвара га „белешка бившег позоришног критичара“, о важним сегментима и значењским одредницама музике у „Находу Симеону“, сценографији и костиму у „Ја или неко други“ и кореографско-визуелним компонентама „Језика зидова“, остварењима Српског народног позоришта. Пошто је у време реализације наведених представа руководио кућом у којој су настале, Милосављевић не пише класичне позоришне критике. Он указује на оно што су пропустили да примете малобројни домаћи критичари, или су обратили недовољно пажње на ангажман композитора Бориса Ковача, костимографкиње Марине Сремац, сценографкиње Марије Калабић или уметничко-техничку комплексност и захтевност „Језика зидова“. Није реч о томе да аутор улази у дијалог са колегама које су дале, иначе изузетно повољне оцене поменутим представама, него пре о потреби да се сагледају у много ширем контексту и у пуноћи њихових естетских домета. Сличан мотив проналазимо и наредном тексту „Зато Галеб СНП-а у режији Томија Јанежича траје седам сати“. Јанежичев специфичан, маштовит и неконвенционалан редитељски рукопис оставио је дубок траг, не само у Српском народном позоришту у периоду управниковања Саше Милосављевића. Његова поетика и особен приступ раду са глумцима, вишеслојно тумачење драмских дела које поставља на сцену и дуготрајност процеса рада, изнедрили су неколико представа које су остале уписане у историју српског и европског театра. Стога није случајно да се и Јанежичево име нашло међу корицама ове књиге, као уосталом и још неколицине других стваралаца. Посебно су вредни, готово интимно и емотивно интонирани портрети Наде Кокотовић, Љубослава Мајере и Бориса Исаковића, са којима је Милосављевић дужи низ година сарађивао, и чији је однос из сфера професионалног врло брзо прешао у домене пријатељског, готово „истомишљеничко-завереничко-позоришног“ кружока са идејом о афирмацији и промоцији темељних вредности овог вида уметности.
Део књиге који отвара питања позоришне свакодневице чине записи о проблемима који тиште како српске, тако и европске театре, од наметнуте и ничим оправдане комерцијализације, начина финансирања, ефеката глобалне економске кризе на позориште, до репертоарских политика, али и апсурдних последица неких законских одредница, као што је, рецимо, закон o забрани пушења, што је духовито и помало самоиронично прокоментарисано у тексту „Дуван или трава, питање је сад“.
Последња два поглавља „Позоришног Дирера…“ омогућавају нарочит читалачки доживљај. Најпре, сусрећемо се са избором позоришних критика у којима се анализирају остварења наших драмских писаца, од Слободана Селенића до Стерије, Милутина Бојића, Боре Станковића, али и светских класика као што су Шекспир и Брехт, у редитељским тумачењима Андраша Урбана, Егона Савина, Горчина Стојановића, Аце Поповског, Паола Међелија, Томија Јанежича…Критике представљају Сашу Милосављевића као настављача оне школе тумачења позоришта коју су својевремено формирали и развијали Мухарем Первић, Јован Ћирилов, Јован Христић, Радомир Путник, Слободан Селенић, Феликс Пашић, Дејан Пенчић-Пољански. Милосављевић пише рафинирану, прецизну, стилски дотерану критику утемељену на сувереном познавању драмског предлошка, технологије настанка представе и, што је најбитније, суштине једног позоришног чина. Таквих је критичара, нажалост све мање, или их већ и нема.
На самом крају, аутор нас части са неколико сјајних путописа, сликовитих утисака са позоришних путовања диљем Европе и света, који прате гостовања Српског народног позоришта на многобројним реномираним фестивалима, дочаравајући специфичну атмосферу у сусрету са новим срединама, фасцинантним градовима и необичним људима.
Завршни текст „Изгубљен у позоришту“ симболички затвара круг. Ако у уводним реченицама, Милосављевић проговара о Хамлету у контексту Диреровог бакрореза, запитаностима над феноменима лутања, изгубљености, покушајима одговора на то где је место појединца на светској позорници где свако игра неку своју, судбински предодређену или наметнуту улогу, онда тумарање по „лагумима“ испреплетаних ходника и лавирината Српског народног позоришта, својеврсног савременог Елсинора, даје снажну и помало сетну метафору, у којој се лик данског племића губи у тамним обрисима сенки у скривеним оазама духа једног тетара.
Хроника Трећег програма Радио Београда, 30. април 2018.