27 Sep Театарска школа Јурија Љвовича [Петар Марјановић]
Милена Лесковац, Ракитинове режије у Српском народном позоришту (1946 – 1952), издавач:
Позоришни музеј Војводине, Нови Сада 2007.
Милена Лесковац написала је ову књигу уважавјући сазнање да су историчари српског позоришта, нарочито они који су се темељније бавили радом Драме Српског народног позоришта у раздобљу после Другог светског рата, са разлогом веровали да је Јуриј Љвович Ракитин (1882 – 1952) био редитељ, чији је допринос стварању „новосадске позоришне школе“ био пресудан. Анализирала је свих тринаест представа које је Ракитин режирао у Новом Саду: три као гост током лета 1946. године и десет као стални члан Српског народонг позоришта од 1947. до 1952. године. Претежно су то била дела великих руских класичних реалистичких писаца („Ревизор“ Гогоља, „Живи леш“ Толстоја, „Девојка без мираза“, „Без кривице криви“ и „Вуци и овце“ А. Н. Островског, „Медвед“, „Просидба“ и „Свадба“ у оквиру једне представе и „Вишњик“ Чехова и „Васа Железнова“ Горког) и европске класике („Тартиф“, „Учене жене“ и „Грађанин племић“ Молијера, „Мирандолина“ Голдонија и „Дивља патка“ Ибзена).
Милена Лесковац је најпре утврдила опште особености Ракитина као редитеља. Као следбеник руског авангардног редитеља Всеволда Емиљевича Мејерхољда био је склон театрализацији и постојаној тежњи ка сочном глумачком изразу, „физичкој радњи“ и клоновијадама. Зато се, кад год је за то било прилике, жанровски опредељивао за гротеску, служећи се различитим редитељским домишљањима. Разуме се да није пропустила да запази да се у последњим представма, оствареним у Новом Саду, Ракитин претежно служио искуством и детаљима метода рада Московског художественог академског театра и величао личност Константина Сергејевича Станиславског. Биле су то године када је у Југославији у свим подручјима живота био пресудан совјетски утицај и када је реализам био наметан као једини могући уметнички поступак.
Књига је писана тетролошким методом са циљем да анализује и реконструише (у мери у којој је то било могуће) све представе које је Ракитин режирао у Српском народном позоришту. Реконструкцију представа отежавало је сазнање да не постоји видео-запис ниједне од представа и да ауторка књиге није била у прилици да види на сцени ниједну од њих. Зато се са разлогом служила театрографским материјалом, користећи при том и непосредне и посредне изворе.
Поред драмских дела којасу била предлошци за представе (утврдила је да не постоји ниједан текст који је био оно што се у театрологији означава као редитељска књига), за анализу неколико представа имала је на располагању примерке текста шаптача, инспицијената и глумаца – тумача појединих ликова. Драгоцен материјал за књигу били су јој дневници проба који су у то време вођени у новосадском позоришту, лични дневници Јурија Љвовича које је писао свакодневно; његови записи, студије и огледи о позоришту (посебно значајни за ову књигу били су они о редитељском раду), сећања и успомене. Корисни материјал за књигу били су и Ракитинови одговори на питања новинара у дневној штампи и периодици. Користила је, брижљиво и тачно, и основни театрографски материјал: све плакате и програме представа и двадесетак сачуваних фотогрфаија. Посебан извор биле су јој позоришне критике писане поводом ових представа.
Током прикупљања грађа за књигу утврдила је, према садашњим сазнањима, да сценографске и костимографске скице за Ракитинове представе нису сачуване (постоје само две фотографије сценографских скица, док се на сачуваним црно-белим фотографијама виде глумци у костимима) и да не постоји ниједан снимљени филмски материјал. Зато се Милена Лесковац успешно служила анкетним методом. Срећна околност била је и то што је могла да разговара са глумцима који су били учесници Ракитинових представа у Новом Саду и што су неки од њих били драгоцени саговорници. За ликовне особености представа имала је саветнике у осведоченим зналцима тог посла – Драгославу Васиљевићу, Стани Јатић и Милети Лесковцу. Користила је, опрезно и савесно, и уз тачно навођење извора, многа глумачка сећања на Ракитина и његов рад у Српском народном позоришту, која је забележио Миодраг Кујунџић у књизи „Заточници маште“ I и II (1986).
Анализовала је драмске текстове поменутих текстова и редитељев однос према текстовима драма. Разматрала је став редитеља према подели улога, сценском простору (имајући у виду и његава ликовна обележја), сценској музици, звучним, светлосним и техничким ефектима. (У том сплету околности бавила се и сарадњом редитеља са сценографима, костимографима и композиторима сценске музике.) Анализовала је редитељев рад на мизансцену и опредељења за жанр представе. Посебну пажњу посветила је Ракитиновом раду са глумцима, полазећи од његовог схватања да је основни однос у позоришту глумац пред публиком. Отуда је природно било и то што се бавила и одјеком Ракитинових представа код публике и позоришне критике. Целина књиге Милене Лесковац потврђује утисак да је она театролог који разуме особености и суштину збивања на позорници и да је способна за поуздане вредности процене уметничких домета у најсложенијој дисциплини тетрологије: естетици позоришта. Зато је њена књига „Режије Јурија Љвовича Ракитина у Српском народном позорту (1946 – 1952)“ вредан прилог естетици српске режије и историје Српског народног позоришта.
Дневник, Нови Сад