Poruka Anatolija Vasiljeva povodom Svetskog dana pozorišta 27. marta 2016.

Anatolij Vasiljev (1942) – sovjetski i ruski pozorišni reditelj, profesor, zaslužni umetnik Rusije, tvorac „Škole dramskih umetnosti“. Režirao je u MHAT-u, potom u pozorištu Stanislavskog u Moskvi, pa u Teatru na Taganke. Od 2006. godine živi i radi u Francuskoj. Poznate su njegove režije u Komedi fransez. Režirao je u Nemačkoj, Grčkoj, Rumuniji, Mađarskoj. Dobitnik Državne nagrade Ruske Federacije po imenu Stanislavskog (1988), dva ordena Umetnosti i književnosti koje dodeljuje Francuska (1989, 2007) i nagrade evropskih kritičara „Nova pozorišna realnost“ (Italija, 1990).

Prevod s ruskog jezika: Zoran Đerić…

Da li nam je potrebno pozorište?

Pitaju se hiljade profesionalaca razočaranih u pozorište i milioni ljudi koji su ga se zasitili.

Zašto nam je potrebno?

U godinama kada je scena toliko beznačajna u poređenju sa trgovima gradova i državama gde se odigravaju prave tragedije stvarnog života.

Šta će pozorište nama?

Pozlaćeni balkoni, baršunaste fotelje, grimizne kulise, uzvišeni glasovi ili naprotiv – crne kutije, isprskane blatom i krvlju, gomile besnih, nagih tela.

Šta pozorište može da kaže?

Sve!

Pozorište može da kaže sve.

I kako bogovi na nebu žive, i kako zatvorenici čame u tamnici, i kako strast podiže, i kako ljubav nestaje, i kako nam dobri ljudi ne trebaju, i kako vlada obmana, i kako ljudi žive u stanovima, a deca – u izbegličkim kampovima, i kako se vraćaju u pustinju, i kako se rastaju sa najbližima, pozorište može da govori o svemu tome.

Pozorište je postojalo i zauvek će ostati.

I sada, u ovih pedeset ili sedamdeset poslednjih godina, naročito je potrebno. Zbog toga što od svih drugih umetnosti samo pozorište ide iz usta u usta, od oka do oka, iz ruku u ruke i od tela ka telu. Njemu ne treba posrednik između čoveka i čoveka – svetla strana sveta nije jug, ni sever, nije istok, ni zapad – pozorište je svetlo samo po sebi, svetli na sve četiri strane, odmah prepoznatljivo svakom neprijateljskom ili prijateljskom čoveku.

Potrebno nam je raznovrsno pozorište.

Arhaične forme teatra biće nam potrebne pre svih drugih. Ali ritualne teatralne forme ne bi trebalo da budu u suprotnosti sa pozorištem civilizovanih naroda. Sekularna kultura je isključiva, „kulturna informacija“ zamenjuje jednostavne suštine i susret sa njima.

Pozorište je otvoreno. Ulaz je slobodan.

Dođavola sa gadžetima i kompjuterima – idite u pozorište, zauzimajte redove u parteru i na balkonima, slušajte reči i gledajte u žive slike – pozorište je pred vama, nemojte ga zanemariti i ne propuštajte ga u svojim užurbanim životima.

Pozorište je potrebno svima.

Samo jedno pozorište nije nam potrebno – to je pozorište političkih igara, političko pozorište mišolovki, pozorište političara, pozorište politike. Pozorište dnevnog terora – pojedinačnog i kolektivnog, pozorište leševa i pozorište krvi na trgovima i ulicama u glavnim gradovima i u unutrašnjosti, između religija i etničkih grupa.