Aleksandra Glovacki: Romeo i Julija

Ona scena pred kraj drame, u kojoj Romeo i Julija već leže na odru, pa on ispija otrov i gasi se u času kada se njena ruka pomeri dajući znak da počinje da se budi, toliko puta viđeno u pozorištu i na filmu. Reditelji kao da se takmiče u tome ko će više da približi Romeovu smrt i Julijino oživljavanje, pa se neminovno u gledaocu javlja suluda nada da će ona ipak da ustane koji sekund ranije. I onda, u ovoj predsavi, tako i bude. Konačno to i doživite. Gledate, i ne verujete svojim očima. Julija dotakne Romea dok ispija otrov, on je ugleda živu, zagrle se i srećni i nasmejani ustaju sa odra. Kakvo olakšanje! I sad vi mislite – pa da je Šekspir to hteo, tako bi i napisao. Ali ne, nije Zavišić promenio čuveni kraj, on je samo fokus gledalaca sa ovog sveta, u kojem ti bedni ljudi ogrezli u mržnji i gluposti ostaju da nariču nad mrtvom decom, preneo na drugi nivo, tamo gde Romeo i Julija nastavljaju da se vole, gledajući iz svog sveta na uplakane roditelje i sugrađane.

Na taj način Zavišić uspešno premošćuje žanrovski Šekspirov preokret, jer ovaj komad je komedija sa tragičnim krajem – čitavi delovi su dokaz tome, a i sami ljubavnici počinju u komičnom tonu. Takav, komični ton preovlađuje gotovo čitavom zrenjaninskom predstavom. Romeo, koga igra Milan Kolak, istinski je klinac, duhovit, šaljivdžija, glumac i zabavljač, koji ima istu takvu ekipu – Miljana Vukovića kao Benvolja i Stefana Juanina kao Merkucija.
Una Đelošević kao Julija je vedra, ženstvena lepotica, donekle zrelija od Romea koji je tipični pubertetlija, ali tako to i biva u tom uzrastu.

Dadilja (Jelena Šneblić Živković) je jedna vesela mudrica, nimalo dosadna – što dadilje obično jesu, a šarmantno-mudri otac Lavrentije Ljubiše Milišića je posebna priča. Ali pre toga objašnjenje. Ova Verona Montekija i Kapuletovih ima sve spoljašnje odlike savremenosti. Obučeni su savremeno, masken-bal kod Kapuletovih je žurka sa tehno muzikom i svetlosnim efektima, sa fantomkama na glavama; umesto mačeva koriste se plastični pištolji na vodu, a padre Lorenco vodi gradski radio program kojim budi i uspavljuje sugrađane. Predstava uspeva da ove spoljne manifestacije savremenosti iskoristi samo da bi približila čitavu priču današnjem mladom gledaocu, a da ni na trenutak ne banalizuje Šekspirovo delo. Pa tako i taj padre Lorenco, kao voditelj noćnog programa, postaje iznimno blizak i razumljiv lik. Dramaturški predstava prati linearno pripovedanje, ali su sklonjeni čitavi delovi teksta u kojima se prepričava ono što je znano, a što je bitno isključivo na nivou zapleta – kao što je čitavo ono zamešateljstvo kojim Šekspir pripoveda zašto do Romea nije stiglo objašnjenje Julijine navodne smrti, a koje je ovde svedeno na dve tri replike: -Jesi li mu predao moje pismo? -Nisam uspeo. -Jao!

Kostim je, kao što sam već rekla, savremen, ali neka čudna moda, više iz komik buka, odnosno stripa, sa cvetnim košuljama i bermudama kod momaka, ali martinkama na Julijinim nogama.

Prostor je precizno i sugestivno rešen, kao prazna scena, što najbolje priliči Šekspiru, sa metalnim elementima koji su i igralište u parku, ali i kavezi društvenih konvencija i odnosa. Sve u svemu, naravno da je ponešto i ispušteno u ovom ubrzanju. Pa tako nema Merkucijevog mraka i autodestrukcije. Likovi ljubavnika ostaju isti, nema razvoja i sazrevanja, koje ih u dramskoj literaturi čini prvim takvim slučajem. Ipak, ova brza, lepa predstava, koja se lako prati, lakoćom igre, iskrenošću i osećajnošću odano prezentuje Šekspirov duh.

Aleksandra Glovacki (Emisija ‘’Ars, artifex’’ Programa 202 Radio Beograda, 20.10.2016)
http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/29/beograd-202/2495617/ars-artifex-.html