Aleksandar Milosavljević: Brod ljubavi

Berlinski zid je srušen, nema više Gvozdene zavese i za narode Istočne Evrope, napokon, sviće zora. Ali ona za njih sada sviće – na zapadu. Šta, međutim, ta zora uistinu donosi onima koji su se koliko do juče osećali kao zatočenici, životareći u državama istočnog bloka? Da li je novostečena sloboda opravdala njihova višedecenijska nadanja. Branko Miljković bi rekao: hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? Na ovim pitanjima je, ukratko, bazirana ideja dramskog teksta koji je Nebojša Romčević napisao pre desetak godina, u vremenima kada je već uveliko postajalo jasno da život u tranziciji i te kako ima mračno naličje. Istina, Romčević je Brod ljubavi napisao kao scenario za televizijski film koji je svojevremeno i ekranizovan, a ovaj tekst je praizveden na sceni beogradskog Zvezdara teatra. Sada je isti komad u niškom Narodnom pozorištu režirao gost iz Makedonije Angelčo Ilijevski.

Dosledno uvažavajući pisca, Ilijevski razvija scensku priču o, kako je sâm Romčević naznačio, susretu „svinja sa Istoka“ i „govana sa Zapada“ na trajektu koji redovno plovi od Libeka do Sankt Peterburga. Zadatak onih s Istoka je da, tokom plovidbe, udovolje apsolutno svim prohtevima ovih sa Zapada te da ih na sve moguće načine zabave. No, ova krstarenja će u isti mah biti i prilika da bestidnošću i dekadentnošću putnika, inače predstavnika takozvane srednje zapadnoevropske klase, odmerimo stepen očaja i beznađa brodske posade regrutovane iz istočnoevropskih država. Putovanje – jedno od redovnih na ovoj liniji – pokazaće, međutim, svu bedu i jednih i drugih: i jalovost Zapadnjaka, koji su svoje živote sveli na besomučnu licemernu trku za novcem i uspehom, baš kao i jad Istočnjaka, koji uprkos svim alarmima na koje ih upozorava najneposrednije iskustvo, ipak odbijaju da prepoznaju laž života na Zapadu. I jedni i drugi su, naime, paćenici i zatočenici Velike Laži, i jedne i druge prepoznajemo kao žrtve istog poremećenog sistema vrednosti. Tranzicija kroz koju prolazi Istok postaće izazov za manifestovanje isprazne dekadencije Zapada.

Shodno zahtevima koje pred autora postavlja filmski scenario, Romčević će svoju dramu bazirati na sudbinama mnoštva likova i paralelnim pričama koje će se, nužnošću nametnutom relativno malim i izolovanim prostorom feribota, međusobno ispreplesti, da bi od tih fragmenata nastala celovita slika univerzuma u kojem živimo. Na taj način brod namenjen zabavi postaje metafora tranzicione stvarnosti sveta čije aktere, bez obzira na to odakle dolaze, s Istoka ili Zapada, identifikujemo kao junake tragedije, kao žrtve neoliberalne torture koja u večitoj čovekovoj potrazi za srećom zapravo ukida svaku nadu. Bez nje se život, pokazuje Romčević, svodi na trajanje u prividu.

Ipak, današnjem gledaocu niške predstave već na prvi pogled mora biti očigledna anahronost ove priče; svet se za minulih desetak godina, naime, promenio te sada više ne možemo biti iznenađeni ondašnjim Romčevićevim konstatacijama. U tom smislu su svetska ekonomska kriza iz 2008. godine i njene posledice koje i danas osećamo, definitivno razbile i poslednje tragove mogućih iluzija koje je o sreći kao temeljnom modelu života na Zapadu mogao da ima onovremeni Istok. Uostalom, danas ni pozicije zapadnoevroskog srednjeg staleža nisu kao što su nekoć bile, o čemu između ostalog svedoči i podatak da danas na linji Libek – Sankt Peterburg više ne saobraća redovna ili bilo kakva druga trajektna linija. Privid je danas, dabome, ukinut. Maske su pale.

Svet se, dakle, promenio, a mi, evo, ponovo otkrivamo surove istine o njegovoj nesavršenosti, s tom razlikom što nam Romčevićevi ondašnji primeri i argumenti u prilog toj nesavršenosti sada deluju poprilično naivno i neuverljivo. Stvari su, šta više, otišle dalje, i svet je sada u mnogo gorem stanju. To, međutim, nije pokolebalo makedonskog reditelja, te on na osnovu pomenutog dramskog predloška pravi scenski spektakl čiji bi jedini rezultat danas mogao da bude oličen u pothranjivanju ovdašnjeg evroskepticizma. No, nisu politička (i eventualna ideološka) dimenzija ove predstave, kao i njena anahronost, njeni najveći problemi. Ništa manji je, naime, uslovljen scenskim sredstvima kojima se Ilijevski služi da bi uprizorio ovu priču.

Fragmentarnost dramske strukrure literarnog predloška, umesto upotrebom pozorišnih sredstava koja bi adekvatno zamenila filmske „rezove“, on scenski realizuje kroz neprestane promene ambijenta, što postiže često veoma složenim i zamašnim scenografskim promenama, te otuda ritam igre biva usporen, a niti koje povezuju pojedine priče i sudbine na trenutke se gotovo potpuno kidaju. Radnja prestave se tako oteže i postaje predvidljiva. Romčevićeva ideja o kabaretskim tačkama i muzičko-plesnim numerama kojima deo posade zabavlja goste, ideja kojoj je cilj da kroz formu pozorišta u pozorištu, u vidu efektne metafore sublimira moguće zaključke o sveopštoj bedi ovog sveta, ovde je svedena na površne i scenski jeftine skečeve. U njima, recimo, neće biti ništa od artizma i ozbiljne metaforičnosti kakvu pamtimo iz slavnog filma Sav taj džez Boba Fosija, ili poetičnosti i povremeno zlokobne atmosfere iz Kabarea – ništa manje poznatog ostvarenja istog američkog reditelja. Kompletna dimenzija nadgradnje životne stvarnosti kroz komentare iskazane pozorišnom umetnošću, kao višim oblikom istine, u niškoj predstavi je svedena na puku ilustrativnost. U ovakvom galimatijasu pojedini likovi se naprosto gube, nestaju. Tačnije, usredsređen na vizuelne aspekte predstave i primenjujući postupke neadekvatne u odnosu na Romčevićevu dramu, reditelj kao da na momente gubi iz vida pojedine aktere. U mnoštvu epizoda koje predugo traju neki od likova odveć dugo neće biti u fokusu gledalaca, pa pošto postoji realna mogućnost da se iz predstave zajedno s njima izgube i njihove životne priče, Ilijevski nas podseća na njihovo postojanje tako što ih izvodi na pozornicu da se njome jednostavno prošetaju ili da preko scene pretrče.

Ovakav rediteljev postupak kulminira u samom finalu predstave, serijom završetaka kojima Ilijevski pokušava da dodatno scenski poentira Romčevićevu priču. Predstava, naime, ima nekoliko krajeva, a svaki je patetičniji i nepotrebniji od prethodnog. To je posebno uočljivo u dve scenske slike zasnovane na asocijacijama vezanim za slikarstvo – na Bošov Brod ludaka i Splav Meduze Žerikoa. Ove scenske slike Ilijevski plasira kada je dramski tekst već praktično „iscureo“, kada su replike koje je Romčević zapisao izgovorene a dramatis persone već nekoliko puta konstatovale ono što su imale da konstatuju. Pa ni tada, pošto je već sve rečeno i pošto smo videli prvu „likovnu poentu“ teksta, reditelj će poslednji put rasklopiti monumentalnu scenografiju Valentina Svetozareva da bi uz zvuke muzike Borivoja Mladenovića sugerisao metaforično rastakanje ovog nakaradnog broda.

Na ovom trajektu se definitivno nije dogodila ljubav, ali su na njemu zasigurno utemeljeni mržnja i nerazumevanje. Mržnja i nerazumevanje koji su efikasno zamenili odavno srušenu Gvozdenu zavesu.

Aleksandar Milosavljević (Treći program Radio Beograda, Pozorišne aktuelnosti)