Igor Burić: Ljubav i smrt u ringu

U pozorištu koje nosi njegovo ime, u rodnom mu gradu, ponovo je aktuelan Borisav Bora Stanković. Jelena Mijović uspela je da od njegove pripovetke “Uvela ruža”, sa naznakom “Iz dnevnika”, sačini celovito dramsko delo koje likove i motive pozajmljuje i iz drugih Stankovićevih dela. Dramu nazvanu “Ruža, uvela” režirao je Milan Nešković, takođe dodajući nešto svoje, da bi se sve slilo u jedinstvo prepoznatljive atmosfere uzaludnih ljubavi i poslova, koji oslikavaju bogatstvo emocija u svetu teškog, ali zato kratkog života, ironično govoreći. Kosta (Bojan Jovanović) je mladić od detinjstva zagledan u Stanu (Kristina Janjić Stojanović). Kad Kosta iz svoje male varoši ode u veliku, da se školuje, Stana će ga čekati. Život ne čeka i prolazi, dok njihova ljubav vene, uz pomoć okoline i okolnosti, sirovih i surovih, u međusobnoj vezi. Tako jednostavno, a tako složeno da upropasti ne samo jedan život…

Današnji Bora, nazovimo ga tako kroz ovu predstavu, nije onako razbokoren, kao u svojoj prozi. Sveden je, “dramskiji”. Dramaturški postupak Jelen Mijović, a zatim i Neškovićev rediteljski, koji je čak i poznat po domaštavanju, scenskim invencijama, išao je u pravcu “manje je više”. Ovo se pokazalo kao dobra odluka, jer je Stanković takoreći školska lektira i previše deskriptivnih postupaka bi otupelo oštricu suštinske ideje beznađa, cveta koji i pored sve svoje lepote ima kraj, kao i sve drugo. Uvođenje, a zatim i promene naratora, korišćenje krhkih, retkih rekvizita višestrukih značenja i organizovanje scene otvorene sa četiri strane – “ringa” – može da označava relativnost sećanja, promenu perspektive prostora i vremena. Tako Borina priča postaje još univerzalnija. Među važnijim idejama u prvom planu predstave “Ruža, uvela” su i nepovratnost trenutka, ali i njegova repetitivnost, čime se realnost kao takva dovodi u sukob sama sa sobom. U sažetoj odrednici koja se ponavlja (“Kiša će.”), ili mašini za mlevenje mesa koju na prazno okreće Stana kad je već jasno da je svemu kraj, kao da je sadržana sva poetska nežnost za najtragičnije momente. I tako dalje, i tako u krug, što je sugerisano stalnim naglašavanjem promene godišnjih doba, odnosno vraćanjem istog.

U galeriji likova vrednih i poštenih, sumnjivih i sirotih, i kad se bore, i kad uživaju, kada tračaju i kad umiru, istakli su se praktično svi članovi glumačkog ansambla pozorišta “Bora Stanković” koje radi u “jedinstvenoj” atmosferi Doma vojske, jer novom pozorištu (staro izgorelo u požaru) još uvek nema mesta u budžetu. Ovde samo poimence, ali vredi ih upoznati. Pored već pomenutih, to su: Radmila Đorđević kao Adžika, Žetica Dejanović kao Marija, Marko Petričević kao Nikola, Saša Stojković kao Jovan, Milena Stošić kao Anica, Dragan Živković kao Ilija, Jelena Filipović kao Cveta i Tamara Stošić kao Ciganka.

Igor Burić (Dnevnik, 29.12.2016)