Aleksandar Milosavljević: Ana Frank

Narodno pozorište „Sterija“, Vršac. Iz pozorišnog foajea publika ulazi u salu i penje se na pozornicu na kojoj su stolice raspoređene u formaciji koja prati oblik ćiriličnog slova „p“. Sedišta u sali ostaju prazna, a deo publike je postavljen tako da im je iza leđa (pusto) pozorišno gledalište. Na sredini pozornice vršačkog teatra postavljen je u belo platno umotani monolit čiji obrisi ukazuju na formu obeliksa. Svetla u sali i ona scenska na pozornici se postepeno gase. Jedino je i dalje osvetljen zagonetni „obeliks“.

A onda se iz zvučnika začuje muzika. U prvi mah mi pada na pamet da je sa trake emitovana obrada dela nekog od kompozitora neoklasicizma, no ubrzo odustajem od te pretpostavke. Ova kompozicija je, naime, zasnovana na polifonijskoj strukturi i poigravanjima nekoliko paralelnih melodijskih linija koje su harmonijski ujednačene iako teku nezavisno jedna od druge. Muzika traje desetak minuta i deluje opuštajuće, a ja shvatam da nas, gledoce, ona izmešta iz dotadašnje stvarnosti realnog života, te da nas uvodi u autonomni svet pozorišne predstave. Muzika na izvestan način prestavlja „rez“ između dve stvarnosti, između dva sveta.

Kada melodija utihne, na scenu izlazi binemajstor i skida belo platno s monolita. Sada vidimo da je platno zapravo skrivalo metalnu konstrukciju. Kvadratne osnove dmenzija dva puta dva metra, ona se postepeno sužava prema vrhu, a na najvišoj tački, negde na visini od oko šest metara, dimenzije kvadrata nisu veće od pedeset puta pedeset centimetara. Između baze i najviše tačke ove konstrukcije raspoređeni su „spratovi“. Ima ih, uključujući i osnovu, tri, i one su međusobno iznutra povezane izuzetno okomito postavljenim uskim stepenicama.

Prva, a čini se i neizbežna, asocijacija je slavni Spomenik Trećoj Internacionali Vladimira Tatlina, premda nacrt iz 1919. godine za ovaj nikada realizovani monument podrazumeva iskošeni i valjkasti oblik celokupne strukture, što ovde, na vršačkoj pozornici, nije slučaj. S druge strane, svesni smo i da je ovaj monolit deo scenografije za predstavu koja se zove Ana Frank. Isto tako znamo i da je trinaestogodišnja Ana započela pisanje svog znamenitog dnevnika u amsterdamskom zatočeništvu. Asocijacije, dakle, od Tatlina neminovno vode dalje, ka arhitekturi Amsterdama i uzanim zgradama tesnih hodnika, sa fasadama koje se iz sprata u sprat sužavaju prema vrhu, te nas upućuju na jedno od niskih tipično amsterdamskih potkrovlja, upravo onom u kojem se Anina porodica godinama skrivala od okupatora.

Glumci tada izlaze na scenu i zauzimaju poze: ležu jedni preko drugih i gledaocima namah postaje jasno da oni od prve scene igraju role mrtvih osoba, odnosno da su zatočenici ovog klaustrofobičnog skloništa zapravo bili mrtvi i pre no što su se živi zazidali u svom lavirintu, mnogo pre nego što su ih nacisti otkrili. A onda će akteri predstave progovoriti. Izgovarajući tekst Aninih dnevničkih beležaka, oni međutim ne glume; pre će biti da recituju, jer tekst govore odmerenim tonom bez uobičajenog glumačkog uživljavanja. I još nešto: tekst iz dnevnika ne saopštava jedna glumica – ona za koju bismo mogli pretpostaviti da tumači lik Ane Frank, nego ga govore i ostali učesnici predstave, i to tako što istu repliku akter izgovara priključujući se, nakon kratke pauze, svom prethodniku. Na taj način svaka rečenica dobija polifonijsku strukturu, ili tačnije: svaka rečenica gradi strukturu višeglasja. Iste rečenice, otuda, jedna drugu sustižu, teku jedna preko druge, prepliću se, udvajaju i kao da, poput muzičkih deonica, jedna u drugoj odzvanjaju.

Svaka rečenica će imati svoj naslov – dnevnički datum. Datumi, dakle, postaju svojevrsni međaši u Aninoj povesti ali i scenskoj strukturi velike drame čiji nam je kraj unapred poznat. A znamo ga i zato što smo još davno, čitajući osnovnoškolsku lektiru, doznali kakva je bila sudbina Ane Frank i njene porodice, ali i stoga što nam autori vršačke predstave nisu ostavili mogućnost bilo kakve nedoumice. Lišili su nas, naime, dileme ne samo na planu razvoja radnje ove priče, nego su to učinili i – što je mnogo važnije – strukturom svoje predstave. A ona na prvi pogled izmiče, ili se barem trudi da izmakne, kategorijama uobičajenog teatarskog čina. Sve je u njoj naizgled antitetarsko – i likovnost koja kao da sledi pravila vlastite logike, suprotstavljajući se standardima kakve podrazumeva uobičajena upotreba pozorišnog dekora; i muzika koja odbija da se povinuje teatarskom pojmu funkcionalnosti; i gluma koja nimalo nije teatarska; i, napose, dramaturija koja se ne zasniva na klasičnom sukobu dramskih likova. Režija, dabome, u svemu ovome naročito prednjači afirmišući principe dosledno sprovedene dekonstrukcije, razaranja i preoblikovanja poznate i prepoznatljive strukture, te zadire još dublje, u prostore građene simbolima, u naše asocijacije, u isti mah inaugurišući polifoniju kao temelj scenske, likovne, muzičke i dramske harmonije.

Uprkos svim prividno „antipozorišnim“ elementima, ispostaviće se da na drugom, višem stupnju tumečenja – kakav Vlatko Ilić zapravo i afirmiše svojim rediteljskim prosedeom – scensku „priču“ o sudbini Ane Frank doživljavamo kao smelo poigravanje upravo autentično teatarskim vokabularom i pozorišnim postupcima i rešenjima. Dešifrujući ove teatarske kodove, a ponajpre prateći sveprisutno polifonijsko preplitanje dramskih deonica i drugih scenskih elemenata, postepeno ćemo otkrivati suštinu ove pozorišne povesti o izuzetnoj devojčici čija je tragedija u tome što joj je detinjstvo brutalno prekinuto, dok su njeni snovi ostali nedosanjani. Reditelj svoje gledaoce postepeno uvlači u ambijent neobičnog (amsterdamskog) lavirinta, otkrivajući specifičnu harmoniju koju je devojčica, uprkos okolnostima, uspela da uspostavi u svojoj svesti, harmoniju koja je, ispostaviće se, jača od klasutrofobične atmosfere kroz koji se neprestano provlače i u kojem je stalno sudaraju akteri ovog scenskog dešavanja. Na nas će, otuda, gotovo omamljujuće delovati muzika s početka predstave, ali i, docnije, palifonija glasova koji izgovaraju sadržaj Aninih dnevničkih beležaka, a koji će u jednom času, recimo, zvučno biti prekriveni zastrašujućim batom koraka onih koji će iz Aninog skloništa uzeti gomile knjiga da bi ih odneli na lomaču i spalili. Te su knjige, naime, od samog početka predstave smeštene u prizemlju kuće u kojoj se Ana skriva, a one kao da su simbolična anticipacija njenog dnevnika koji će ona napisati. No, spaljivanje knjiga neće biti samo znak nacističkog obračuna sa neistomišljenicima ili ideološkim neprijateljima, među kojima su i Anini sunarodnici – Jevreji, nego će postati i svojevrsno zloslutno predskazanje potonje sudbine literarnog dela nastalog u zatočeništvu, slavnog Dnevnika Ane Frank, čiju autentičnost će do danas neki, nažalost, osporavati. Sâm prostor – prvobitna Tatlinova konstrukcija, a potom simboličan prikaz skloništa porodice Frank – sada, u ovom novom kontekstu izgrađenom teatarskim asocijacijama, prepoznajemo i kao svojevrsne „stepenice do neba“, kao prostornu, fizičku metaforu stešnjenog, klaustrofobičnog mesta u kojem je, ipak, moguće duhom stremiti ka nebu – ka slobodi. Jer upravo to čini Ana svojim dnevničkim zabeleškama. Ma koliko bile odraz sterilne, jednolične i dosadne svakodnevice, njeni zapisi otkrivaju mnogo više od jednostavne detinje, ljudske neuništive nade, i postaju svedočanstvo o tome da je i na takvom mestu i pod takvim okolnostima, moguće ostati ljudsko biće, sačuvati svoj duh. Na taj način predstava Ana Frank prestaje da se tiče samo inscenacije jedne značajne knjige.

Harmonično uspostavljeni red u neprirodnim okolnostima u kojima se odvija jedno detinjstvo, Vlatko Ilić postavlja naspram sveopšte haotičnog poretka stvari koje determinišu apsurd i besmisao ovog sveta. Mi znamo da je ovakvu vrstu harmonije jedino moguće uspostaviti u mikrokosmosu sopstvene egzistencije, no svesni smo i uzaludnosti uspostavljanja takvog mikrosveta, baš kao što vrlo dobro znamo i do koje je mere on fragilan. Datumi iz Dnevnika se, tako, jedan za drugim nižu opisujući tmurnu i jednoličnu svakodnevicu devojčinog zatočeništva, a onda dolazimo do utorka, 1. avgusta 1944. godine, evidentno poslednjeg datuma ubeleženog u Aninu svesku. I ta će beleška na već opisani način, dakle u višeglasju, biti pročitana nekoliko puta. Tačnije, ponavljaće se u predstavi dovoljno puta da bi nam postalo jasno da se taj dan zapravo sve do sada neprestano ponavlja, vazda reprodukovan na isti način – sapošten običnim, ravnim tonom, bez glumačkog uživljavanja, nalik najjednostavnijem nabrajanju sadržaja obične dnevne rutine. Repeticija glasova Ane Frank će se, na taj način, preplitati, jedan drugog će sustizati, gradeći i na samom kraju predstave složenu polifonijsku strukturu, a sâmo to ponaljanje i preplitanje istog sadržaja, lišeno ma kakve glumačke patetike i bilo kakve najave tragičnog kraja, biće zapravo jedini znak onoga što se toga dana dogodilo. Ali i onoga što se, evo, do danas ponavlja. Nacisti su, naime, tog avgustovskog utorka upali na još jednu amsterdamsku adresu, gde su pronašli jevrejsku porodicu koja se tu sklonila od ratnih užasa i smrti. Ilić do kraja ostaje dosledan u sprovođenju svog rediteljskog prosedea te predstavu završava jednostavno, svedenim scenskim sredstvima: glasovi su na koncu utihnuli, pozornica je opustela, svetla su ugašena. Kraj.

Po svakom svom elementu predstava Ana Frank vršačkog Narodnog pozorišta „Sterija“ je vanserijski događaj, tim pre značajan što je nastao u teatru koji ne pripada glavnom toku ovdašnjeg pozorišnog života, te otuda budi nadu da su iskoraci u novo i autentično teatarsko tragalaštvo još uvek kod nas mogući. Uprkos vemu.

Aleksandar Milosavljević (Treći program Radio Beograda, Pozorišne aktuelnosti)