Igor Burić: Mešalica tiranije, demokratije i anarhije

„Julije Cezar” je Šekspirov komad sa istorijskim motivima poznate političke intrige i atentata u Rimu, u veku pre početka nove ere. Misleći da sprečava pojavu monarhije, Brut se pridružuje zaverenicima kao ključno oružje za Cezarovo smaknuće, što će se pokazati greškom i njegovim smrtnim porazom. Istorijski motivi ne bi ni izbliza bili dovoljni za veliko delo da Šekspir oko njih nije razvio čitav niz drugih, filozofskih, psiholoških, duboko ljudskih pitanja, kao i onih o mogućnosti izgradnje društvenog sistema na pravičan način.

Predstava “Julije Cezar” u režiji Kokana Mladenovića, prošle nedelje premijerno izvedena u Narodnom pozorištu Sombor (koprodukcija sa Centrom za kulturu Svilajnac i festivalom Budva – Grad teatar) ima dve paralelne linije scenske radnje. Predstavljajući Cezara kao autokratu, u jednoj se insistira na problemu koncentrisanja moći u rukama pojedinca i ovaj narativ postavljen je nad čitavim komadom, kao teza. Tu Šekspirovi likovi postaju akteri jednog modernog političkog šoua, kao na televiziji, sve sa živom muzikom, karaokama i klupskom atmosferom. Koristeći video art, muziku (kompozitorka Irena Popović uživo), efektno likovno oblikovanje (kostimografija Tatjane Radišić, scenografija Marije Kalabić), glumci postaju izvođači, performeri, koji igraju na publiku, provocirajući kontakt i odgovor koji izostaje, jer nije ni omogućen, u smislu interakcije.

Ovo postavljanje publike u poziciju pasivne mase više je nego indiktivno, dodatno zaoštreno potenciranjem na tezi da jedan Čovek koji se opaše zidinama Rima može biti svaki čovek na vrhu vlasti. Ako aktuelizaciju pratimo dosledno, onda taj čovek danas u Srbiji “može biti samo jedan”, da upotrebimo krilaticu iz “Gorštaka”. Cela namera i u dobrom delu postignuće ovog nivoa predstave je da aktuelizuje, na ironičan način zabavi i svakako da agituje protiv inertnosti “biračkog tela”. Na drugoj liniji (odbrane) složene dramske priče, zamišljeno pođednako odvažno, ali ipak nešto stidljivije, odvija se Šekspirov “Julije Cezar”. Predvodeći ekipu u kojoj su još Jelena Minić, Marko Marković i Branislav Trifunović, Bruta igra Sergej Trifunović, Cezar je Saša Torlaković, ali i Marko Antonije (cilj sažimanja glumačke podele na svega pet aktera sa više zadataka su očiglednija prevrtljivost, i likova, i zahtevi scenske dinamike u koju je uključena i koreografija Andreje Kulešević).

Budući da su dva scenska narativa ukrštena, predstava počinje i do kraja se razvija tako što se pasaži “presecaju”. Možda je i pregruba primedba da bi bilo bolje da su reditelj i glumci bolje savladali izvorni tekst (intenziteti se smenjuju u korist nedramskog u predstavi, u korist spektakla), ali druga je nevolja još veća. Kada Cezar jednom bude smaknut, a Bruta počne progoniti nemir (“Doći će gori na njegovo mesto”), uz preterivanje u poređenju sa Hamletom, rediteljski koncept praktično pada u vodu. Ako je do tada i uspešno bilo skrivano da Cezar kod Šekspira nije čist negativac, niti da Brut može da bude skroz o-kej, zbog čega i ludi, onda se to tek posle neće videti. Politika će biti uopšteno prikazana kao mešalica, koja zabetonira sve koji rade na njoj.

Ne pomaže ni još jedna konfuzija. U sceni citiranja Sokrata, a zapravo Platonove teorije države, kritikuje se demokratija kao oblik uređenja u kom, pojednostavljeno govoreći, na kraju i lopovi demokratski dođu na vlast. Ovo je nekonzistentno početnoj kritici tiranije, pozivanju na demokratske procese (glas naroda), a ne odgovara ni tragičkoj dramskoj slici sveta u kojoj je kolektivno individualizovano. Platonovom idealnom državom upravljali bi filozofi, ali ne sugeriše nama Kokan Mladenović ni to, nego emanira svoju verziju političkog sveta u kojem pobeđuje haos, a tragedija postaje realnost.

Igor Burić (Dnevnik, 29.11.2015)