Nina Plavanjac: Obesmišljenost i površnost

„Ako je pametan, obrazovan i zdrav čovek bez ikakvog vidljivog razloga postao kukumavka i počeo da pada, on pada sve niže i nema mu spasa! Reci, gde je moj spas?“

„Ivanov“ ne prati pad čoveka sa vrha na dno, jer je na samom početku predstave Nikolaj Ivanov (Nikola Ristanovski) već daleko od vrha. Umesto toga, Nikolajeva priča je hronika sve većeg propadanja. I ispod dna ima dno. Od sposobnog, energičnog, strastvenog čoveka ostala je samo senka, koju zatičemo kako nepomično leži na bilijarskom stolu, kao bolesnik u postelji. Da nije setnih retrospekcija Ivanova i onih koji su ga voleli, ne bi se naslutilo kakav je čovek nekad bio. Uopšte, prisećanje na nekadašnjeg Ivanova je kao patnja za čovekom koji više nije među živima. Nikolaj samog sebe sahranjuje i oplakuje, a ostaje poluživ kao nekakav Hamlet, što i sam podsmešljivo i sa gađenjem kaže, kao neki duh koji hoda. Oni koji ga vole pokušavaju da mu pomognu, na momente čak i sam traži spas, ali cela predstava ostavlja gorak ukus u ustima jer spasa nema – ni za Ivanova, ni za one oko njega.

Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat u potpunosti se oslanja na ansambl da izgrade tanane Čehovljeve likove, iz čijih karaktera će proisteći svi sukobi i zapleti. Nikola Ristanovski igra Ivanova predano, tako da ne postoji minut kada nema glumačku radnju potpuno svojstvenu svom liku, bilo to čupanje kose, neurotičan hod ili samo pogledi koje upućuje svetu koga se grozi. Nada Šargin je u ulozii Ane Petrovne, pokrštene Jevrejke koja je Ivanovljeva prva žena. Ana je svom suprugu bila partner u bekstvu od malograđanskog sreza, da bi je on posle pet godina odbacio. Ona umire od tuberkoloze pred njegovim očima a on nije sposoban da joj uzvrati ljubav, čak ni da je mrzi, samo da je se pomalo gadi. Nada Šargin odlično dočarava širok dijapazon Aninih osećanja i fizičkih radnji: divlje pleše mada kopni, govori nežno i sa puno ljubavi da bi posle snažno klela. Hana Selimović je sjajna kao Saša, dvadesetogodišnjakinja puna života, drska i razigrana. Ona u Ivanovu vidi spas od malograđana koji je okružuju, on u njoj od mrtvila koje se širi u njemu. Saša, međutim, do kraja predstave postaje histerično oličenje sveta koga je prezirala. Hana Selimović uspeva da održi verodostojnost Sašinog lika čak i posle njene potpune promene i vešto balansira između komičnosti Sašinog neurotičnog ponašanja i duboke patnje usled unazađenja jedne bistre devojke. Tri glavna lika ne spaja samo ljubavni trougao – oni su otpadnici sveta koji ih okružuje, pritiska i menja njihove odnose i njihove ideale. Povezani su potrebom da se izdvoje od sveta kom neminovno pripadaju, i teskobom i melanholijom zbog nemogućnosti da to
učine.

Uz navedene, ističu se i Branko Vidaković kao Sašin otac, zgađen okruženjem ali preslab da bi mu se odupreo, Predrag Ejdus kao Nikolajev ujak, cinični starac koji glumata da je dete sem u momentima iskrenog žaljenja za sopstvenim protraćenim životom kad je vrlo očigledno koliko je star i umoran, i Nikola Vujović kao upravnik Nikolajevog imanja, beskrupulozan i vulgaran.

Scenska postavka trudi se da iskoristi brojne glumačke bravure, tako da su sedišta postavljena na scenu i okružuju prostor igre sa tri strane. Publika je dovoljno blizu da čuje šapat likova, čak oseti njihov miris. Ovo je istovremeno najveća vrlina i najveći problem postavke. Predstava koja se gleda iz poslednjeg reda jednog od tri gledališta, potpuno je drugačija od predstave koja se gleda iz prvog redu drugog gledališta. Iz svakog sedišta vidi se drugačija perspektiva i spektar detalja koji će drugom gledaocu biti nevidljivi. Sam govor Ristanovskog ume da postane toliko tih da je udaljenijoj publici nerazumljiv, dok je publici koja je blizu njemu izuzetno efektan u svrsi Ivanovljeve izgubljenosti i neartikulisanosti.

Scenografija (Branko Hojnik) je svedena na nekoliko fotelja, klavir, već pomenuti bilijarski sto, sve postavljeno ispred rama iz kog uokvireni akteri silaze na scenu. Prizor odaje utisak muzejske izložbe. „Ivanov” zaista jeste netaknut – tekst je neštrihovan i dosledno prati Čehovljevu dramu. Ali sama predstava ne ostavlja utisak neinovativnosti i staromodnosti. Naprotiv, njene dve glavne teme su bol i porok savremenog doba: jedna je depresija usled dosade i obismišljenosti života, a druga površnost i plitkost društva. Tako su i likovi u drami podeljeni na one koji se dave u frivolnosti svog sveta u kom ogovaraju, izmišljaju, bore se beskrupulozno za socijalni ili materijalni status, i one druge, otpadnike. Jedni životare, drugi nisu sposobni da žive.

Tom sukobu dve grupe i razlici među njima posvećen je čitav drugi čin koji prikazuje jedno veče u salonu Lebedovih, čini se isto kao i desetine drugih, isečak koji je dovoljan da se vidi suština života sreza. Tu se kocka, ogovara i ugovara. Stil glume epizodista koji pune salon razlikuje od stila protagonista. Mada je jasna zamisao da se groteskom i farsom predstavi malograđanski svet sreza, gluma Bojana Krivokapića (kockar Kosih) i Branke Petrić (provodadžika Avdotja Nazarovna) bi ostavila snažniji utisak sa više suptilnosti. Nekoliko epizodista postoji u činu samo da bi, čini se, popunili prazne stilske stolice. Ovde je rediteljski postupak koji se najviše oslanja upravo na glumce problematičan. Koliki je akcenat stavljen na glavne glumce na kojima predstava počiva, toliko je drugi plan zapostavljen, što stvara raskorak u kvalitetu između činova.

I pored delova koji su slabiji zbog, možda, nedovoljno jake rediteljske vizije i neujednačenosti ansambla, „Ivanov“ ostavlja snažan emotivan utisak i kroz svaki ogorčeni smeh, ukočen pogled i besciljno tumaranje svojih likova bolno precizno crta suštinu melanholije i otuđenosti, kako u svetu, tako i u sopstvenoj glavi.