Aleksandra Glovacki: Četiri brata

‘‘Četiri brata”, po tekstu Radovana Tišme a u režiji Dragana Jakovljevića, poslednja premijera Knjaževsko-srpskog teatra ”Joakim Vujić” u Kragujevcu,  najnovija je stanica Kritičarskog karavana, projekta potpomognutog od strane Republičkog ministarstva kulture.

Tišmina ”Četiri brata” čine prepoznatljivu srpsku porodicu, podeljenu između sela i grada. Najstarijeg sina su poslali u grad, gde je završio visoke škole, stekao viši socijalni status, a od poslovnih obaveza sve ređe obilazi roditeljsku kuću; najmlađi je mezimče, i kao takav naizgled najlakše prolazi u životu, ostavši na selu, ali sa lepom kućom u samom centru i bez obaveza prema zemlji i prema roditeljima; srednji je žrtva – što porodice, a što tradicije. To je onaj koji je ostao na zemlji da je obrađuje, i onaj kome ostareli roditelji na rukama umiru, pošto ih je negovao u bolesti i njihovoj krajnjoj slabosti. Tipična je to naša seoska priča, tipična i gradska, kao što je tipična i vrsta veze između sela i grada.

Postoji i četvrti brat. Kad oboje roditelja umru, u kratkom roku jedno za drugim, što je okidač i zamajac radnje, problem ne biva pokopan sa njima, jer za njima ostaje četvrti, sasvim nemoćni i bolesni brat. Kome na brigu i teret – pitanje je koje izaziva sukob i svađu, nedvosmisleno detektujući konstantno nerazumevanje i odsustvo komunikacije među braćom.

I tu tekst prerasta iz porodične priče u metaforu čitavog ovog društva, obezglavljenog smrću jednog višedecenijskog sistema i ustrojstva, što je izrodilo otuđene, izgubljene ljude, od kojih svako krije svoju muku, krije je iza određene maske i oklopa.

Tekst na značenjskom nivou zahvata i duboko i široko; problem leži u dramaturškoj neveštosti talentovanog pisca bez dovoljno zanata. Mnogo više se priča i prepričava nego što se dogodi, a sami sukobi su isforsirani i zasnovani na nebitnim stvarima, iako sadržajno itekako opravdani.

Srećom je Dragan Jakovljević iskusan reditelj, i u dobroj meri je uspeo tekst da očisti, i dozvoli mu rediteljskim nijansiranjem da prodiše u svojoj punoj vrednosti. On režira sasvim svedeno, minimalistički, smestivši u sam centar kuhinjski sto, oko koga braća najčešće sede; prostor je – kao ring – ograničen kvadratom drvenih klupa, okružen publikom sa sve četiri strane – rešenje reditelja, dizajn Ana Kolbjanova. Tu, za tim stolom se raspliće priča, prvi put bivaju izgovorene neprijatne reči, ali akcenat je na – konačno izgovorene. Jer sve do tada se ćutalo, svako od njih se sa životom rvao usamljen, ne govoreći, ne deleći, ni loše ni dobro. Tek ih je bezizlazna situacija sa bolesnim bratom naterala da sednu za sto, da izgovore.

Dragan Stokić kao Bane, brat koji je ostao sa roditeljima, snažno a detaljno i pažljivo nijansira tog grubijana i agresivca, tog na prvi pogled neotesanog sina i brata, koji je prošao najgore, na čija je pleća sve palo, i to bez mogućnosti izbora. Stokić uspeva i da prevari i da iznenadi svojim likom, sve vreme u punoj koncentraciji, reagujući svakim nervom na partnera i na situaciju. To je nešto što ostaloj trojici glumaca nedostaje, malo više nijansiranja i kontre iz koje će se ona osnovna stanja i osobine sa jačim značenjem izdvojiti.

Zdravko Maletić kao bolesni brat, ima i fizički težak zadatak u dvosatnoj napetosti i tenziji koje karakterišu stanje šizofrenog i autističnog Miće, od čega bi povremeni otklon bio dobrodošao. Najmlađi brat, Rade Nenada Vulevića, jasno je označen kao nežan i povučen, gotovo slabić, dok je Voja, profesor iz grada Ivana Vidosavljevića, na početku smešan u svom oklopu od odela, kravate i profesorskog izražavanja, sa diskretnim tikovima kojima stalno proverava je li sve sa tim oklopom u redu, da bi se vremeno raskravio, naročito posle s merom donete scene pijanstva. Osnovni emocionalni ton diskretno markira muzika Dragoslava Tanaskovića.

Priča počinje na opštim mestima, što bi bila karakteristika komedije, a ne drame. Braća su jasno definisana i ocrtana, svaki otuđen u svom životu, i jednako tome se i percepiraju iz publike. Što se više otvaraju, to i empatija u gledalištu raste, do značajne emocije na samom kraju. Možda je teza komada – da nema sreće bez dijaloga i komuniciranja – pomalo sirovo dana, ali teza je sasvim na mestu, i oprostiće joj se sirovost.

Aleksandra Glovacki