Nataša Gvozdenović: Poziv na napuštanje zone komfora

„Tamo gde nema empatije. Tamo gde ne funkcioniše niti jedan odnos: majka-dete, otac-dete, muž-žena, momak-devojka…Tamo gde svaki komad zemlje krije mračnu tajnu. Tamo gde nestaju logika i razum. Tamo gde emocije pokazuju samo oni koji su se odrekli pameti. Tamo gde neće pronaći onog koga traže. Tamo gde se neće pronaći ona koja se traži. Tamo je Rubište. I bilo bi lepo da je tamo. Ali –  ako je tamo kako to da mi živimo u njemu?’’

Drama Ninoslava Đorđevića smeštena je negde, u neko srpsko selo. Samo ime sela Rubište upućuje nas na rub propasti,gde su mentalno smešteni svi naši junaci. Rubište je crna rupa. Bezdan koji pripada crnoj hronici.  Pratimo dva ključna narativna toka: dete koje nestaje, a čiju majku nalaze krvavu pošto je preživela traumu, dok drugi prati sudbinu Marije,devojke bez deteta nekada sa sela, a danas iz grada, koja se vraća u rodno selo da nađe nekakvuženu, vračaru, koja joj je jednom pomogla da abortira, a ovoga putajoj je potrebna da bi ostala u drugom stanju.

U predstavi igraju Milica Janevska, Ljubiša Barović, Saša Torlaković, Dragana Radojević, Vladimir Milojević, Nikola Breković,Aleksandra Pleskonjić, Strahinja Barović, Aneta Tomašević,Kristina Pajkić, Slobodan Petranović, Sonja Milojević, Ivan Tomašević, Zoran Karajić, Deana Kostić, Aleksandra Ristić,Miloš Vojnović, Siniša Maksimović, Marko Ribić, glumački tim koji igra izuzetno skladno.

Muzika Irene Popović nadograđuje dramu pojačavajući atmosferu jeze i neljudskog, horora.  Uvodi nas u prostor.

‘’Rubište’’ je slepa mrlja, kloaka društva. Zbog toga može pripadati našem kao i svakom drugom vremenu. Kokan Mladenović za „Rubište“ kaže da je radio srpsku verziju „Dogvila“. Vožnja kroz pustoš i mrak. Gledamo ljudske kreature, unakažene, bez traga empatije u sebi. Okrutnost čoveka prema čoveku rađa seriju nesreća.

Pisac prema svojim likovima ima distancu, on nam prosto donosi mračnu, mučnu, ali ne i nepoznatupriču. Ona može pripadati vremenu koje je bilo pre nas ili je jednako možemo smestiti u neki futuristički okvir.

Mladenović režira vešto, samosvesno, iskusno baratajući energetskim potencijalom brojne glumačke ekipe. Otvorenost koju ima prema materijalu čini da publika oseća gotovo nepodnošljivu težinu priče koju gleda. Na momente je toliku tminu gotovo nemoguće izdržati, iako sve radi svedeno, artificijelno. Pričajući priču on secira ono najniže, najneljudskije i u društvu i u čoveku. Atmosfera ’’Rubišta’’ je atmosfera traume, prostora bez ljudskosti. On vas lakouvalači u psihotičnu atmosferu drame, suočava vas sa pustoši koju nose u sebi junaci ove drame da bi vas pokrenuo, prizvao i svesti i smislu. Kod Kokana Mladenovića neizostavnoiza toga stoji poziv na akciju.

Predstava „Oblak u Pantalonama“ pozorišta „Deže Kostolanji“, Subotica, režija Kokan Mladenović, premijerno izvedena  25.11. 2017. u okviru festivala „Dezire“

„Danas nije pitanje koji su okidači društvenih promena, već da li oni uopšte postoje, da li je promena moguća i kako da u nju iznova poverujemo. Pokušali smo da uočimo zbog čega mirno posmatramo ogromne socijalne nejednakosti u svetu u kome živimo, preispitamo sopstvene i kolektivne granice trpljenja ustrojstva sveta koje nije pravedno“.

Kokan Mladenović scenu otvara zahtevno i glasno, bacajući nam u lice, dok, kako kaže, udobno sedimo u publici, Deset poruka o revoluciji koje je Majakovski napisao 1909-te i zbog tih deset poruka proveo 10 meseci na robiji. Nedugo zatim uslediće Oktobarska revolucija i sve što je sa njom došlo.Omaž je predstava„Oblaku“, „Zapovestima“ i „Misteriji Bufo“.

Na samom početku predstave opomenuti smo da je i ćutanje kadkad zločin, zato tako strašno i preteći zvuče reči sa scene: A vi ćutite građani! Odmah udarac u stomak.

Glumci: Marta Bereš,Aniko Kiš,  Emeše Nađabonji, Imre Elek Mikeš, Boris Kučov, Gabor Pongo čine tim koji je u stanju da od starta igra u visokom energetskom potencijalu, da nas snažno udari.Igra  se sa pravom merom, sarežijski dobro kanalisanom snagom sa kojom glumci raspolažu u igri i tačno je usmeravajući ka lucidnom u glumačkom izrazu koji provocira gledaoca da osvesti sopstveni komfor koji može biti poguban.

Odnos prema revoluciji danas, kada istorija civilizacije nosi toliko revolucija, u zavisnosti od čovekovog doba uvek je ličan i mnogoznačan. Ljudska pobuna protiv tlačenja, želja za promenom,  životom dostojnim čoveka, leži u osnovi svake. I da, jesmo danas zatrpani morem nepotrebnih informacija koje nas drže u svojevrsnoj vrsti komfora (pod udobnim ne mislim na visok standard života, već na teško napuštanje poznatog). Igra ovog glumačkog tima, vešto režijski vođena, tu je da nas pokuša probuditi.

Kokan Mladenović komad počinje prelićući „Oblak…“ i „10 zapovesti“ fragmentima o revoluciji, da bi kasnije, dopisujući tekst, komentarisao našu neposrednu stvarnost, govoreći, možda najpre, oonom pornografskom u njoj. Za to je dovoljno pratiti televizijski program ili dnevnu štampu. Dramaturškinja Kornelia Goli čitavoj priči daje oblik koji ima ritam brze reke koja krči svoj put bez obzira na prepreke.

Baveći se neposrednom stvarnošću našeg društva reditelj tu sliku prenosi na opšte stanje stvari.

Iz slike u sliku suočava nas sa  pervertiranom slikom sveta. A vi ćutite građani! –  ta rečenica, koja se stalno ponavlja u predstavi, grozničavog ritma, jeste reflektor uperen u oči svih nas u publici. Kokan Mladenović nas, da parafraziramoArtura Milera, podseća na ono što bi hteli zaboraviti.

Muzika Irene Popović, kako nas je i navikla, daje okvir predstavi i ritam igri. Ona vraća u zagušljivu atmosferu kabarea koja je ovde podignuta do sveobuhvatne histerije našega doba.

To prate kostimi Marine Sremac u jarkim fluo-bojama, koji naglašavaju furiozni tempo predstave,atmosferu haosa i beznađa kojegje svet nedovoljno svestan. To nam poručuje tim ove predstave-potonuli ste jako duboko a da toga niste svesni.

Psihotična amtosfera koja od početka do kraja dominira „Rubištem“ i u „Oblaku u pantalonama“, uz upotrebu slepstika i groteske u jednom kabaretskom okviru, postaje kompresovana, čak euforična.

Kokan Mladenović  ukazuje na ružnošću svakodnevice, a drska i opscena igra, paradoksalno, daje jedan vital elan.

Predstave su uporne u nameri da  gledaoca suoče sa stvarnošću koja je često nepodnošljiva, jednako u konformizmu koliko i u ljudskoj niskosti, zločinu, gadosti, jer to su dve strane jednog štapa u kojem empatije nema ni u tragu. Reditelj naravno poziva na odgovornost ili, najpre, kao što nas Hans Kastorf uči kada kaže da je svestan da ne može da promeni svet ali da  želi da uzburka, poremeti mir na groblju. O remećenju tog mira govori i Kokan Mladenović svojim režijama, uporno podseća publiku da oko nje vlada neprirodan mir. .Suočavajući nas sa tminom koja se kreće u svom začaranom krugu, poziva iz tog mraka, da ne zaboravimo na Harmsa: da moramo zauvek zapamtiti da čudesa na zemlji postoje.

Nataša Gvozdenović

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.