Milica Petrović: Seme sumnje na Sterijinom pozorju

Sa razmakom od osam meseci, dogodila su se dva festivala – Bitef i Sterijino pozorje. Jedan internacionalni, drugi… lokalni, domaći? Festival nacionalne drame. Sumnjiva lica, grupica mladih kritičara u povoju, dobija šansu da piše kritike i na jednom i na drugom, a sve pod imenom „radionica“, što zapravo i jesmo (nastala maja 2017), ali taj naziv će uticati na život Lica na oba festivala, naročito na Sterijinom pozorju, utoliko što daje prostora da se kritike okarakterišu kao neiskusne (mladalački ishitrene?) pa su u opasnosti da ne budu shvaćene ozbiljno. Ipak, ostavljena pisana reč o predstavama, pa još i uživo komentarisanje sa njihovim autorskim ekipama, što je bio slučaj na Sterijinom pozorju, čini da se to shvatanje našeg posla ipak ne posmatra kao benigno.

Publika na Bitef dolazi da gleda strane predstave, uvek očekujući nešto „bitefovski“ drugačije (ne znamo šta tačno, ali pojam Bitefa i ono što on predstavlja za publiku staje upravo u reči Bitef tako da uskoro možemo očekivati da postane rečnička odrednica), a na Sterijino pozorje, evo od prošle godine, dolazi se da se gleda nacionalna drama. To je za publiku pitomi, domaći festival, gde se gleda srpsko pozorište (osim u selekciji Krugova), a od ove godine, sve mora biti nacionalno i domaće i mora imati državljanstvo Republike Srbije. Sumnjivim licima je bilo teško da definišu nacionalnost, upravi festivala očigledno nije, te tako još ni prvu predstavu nismo pogledali, kad, eto polemike.

Kada je reč o kritici, komentarisati predstavu koja je već prošla selekciju i došla na festival, znatno se razlikuje od pisanja kritike za predstavu koja se gleda van festivalskog konteksta. Dolazimo na festival da pišemo kritiku predstava koje su odabrane i time je selekcija stavila do znanja da ćemo gledati ono najbolje od postojećeg. Mišljenje, dakle, već postoji, i iskazano je odlukom da se predstava igra na festivalu. To je mišljenje, dakle, valjda, dobro. Zadatak je utoliko teži Sumnjivom kritičaru, koji se kritikom bavi od prošle godine u ovo vreme, koga šira javnost ne poznaje i ko se još „krije“ iza svog Sumnjivog imena. Tu nije kraj – Sumnjiva radionica na oba festivala dolazi pozvana – od tog istog festivala. Sa strane posmatrano, sve je tu sumnjivo. Bitef je omogućio da pišemo kritike za zvanični sajt, pa i da se dogodi live-writing, koji se u Srbiji ne praktikuje. Na Sterijinom – kritike su se štampale u zvaničnom biltenu. Kritika predstave biće, s druge strane, nesumnjivo kritika festivala i selekcije, pa je Sumnjivi kritičar u nebranom grožđu, naročito ako kritika nije pozitivna. Nerenomiran kritičar pod okriljem festivalske uprave sa svojim sumnjivim kritičkim (ne nužno negativnim) stvavom – ne zvuči dobro.

Sterijino pozorje bilo je ove godine u većem fokusu od Bitefa, s obzirom na prošlogodišnja dešavanja i odluku žirija. Oblak Nacionalnosti sa velikim N lebdeo je nad ovogodišnjim Sterijinim pozorjem jer je u njega bila uvijena odluka o državljanstvu pisca, a samim tim i selekcija koja je usledila. Teško nam je bilo definisati nacionalnost (jer i dalje je teško u Srbiji definisati naciju) i odlučiti je li dobro ili nije što postoji uslov koji jasno i glasno nalaže da tekst drame mora poteći od nacionalnog pisca. Teško je bilo jer je pojam nacionalnog, iako na prvi pogled prilično jasan, zapravo jako maglovit kada se u obzir uzme naš region bratstva i jedinstva i sva literatura u njemu nastala, a ratovima nasilno, odjednom, rasparčana, a na Sterijinom definisana kroz državljanstvo (u pokušaju pojednostavljenja?) Na sve to, trebalo se osvrnuti i na promovisanje mladih autora, parolu ovogodišnjeg Pozorja (pored „domaćeg“, „nacionalnog“, pisac je ove godine morao, ako je moguće, biti i „mlad“) te sagledati i njihov položaj, da li im se ili ne čine medveđe usluge time što su takmaci sa „afirmisanim“ imenima i kakvu to poruku njihove predstave nose. Sumnjivi mladi kritičar komentariše sumnjivog mladog pisca i njegovu ideju – još jedna prepona za preskakanje na putu kritičarskog maratona.

Sve to je, na kraju, trebalo spakovati u određeni okvir i broj reči (čije smo granice, ruku na srce, i više nego prekoračivali), u zvaničnom Biltenu Pozorja, gde smo, ujedno, bili i jedini glas kritike kada je reč o tom izvođenju predstave. Kritiku je zatim trebalo poslati dan nakon izvođenja, pre podne, a mnoge su se misli zapravo definisale i kristalisale na radionicama i okruglim stolovima koji su se odvijali nakon što je kritika već otpremljena u štampu. Da su se kritike pisale nakon okruglih stolova i nakon radionice na kojoj smo raslojavali predstave i upoređivali utiske, nije isključeno da bi,možda, i drugačije zvučale, najpre budući da su nam se sumnje i strahovi vezani uglavnom za rediteljski koncept predstava, na Okruglim stolovima potvrđivali. Iz toga su proizilazila pitanja koja se nisu očekivala – odakle pravo jednom malom Sumnjivom licu da na velikom Okruglom stolu u pitanje dovede bilo šta vezano za predstavu. Jer, ta predstava je na festivalu s razlogom. Predstava je prošla selekciju. Predstava sigurno valja i čemu rasprava. Sumnjiva lica su, na nesreću sveopšte javnosti Pozorja, drugačije shvatila pisanje festivalske kritike. Svrha i smisao svake naše radionice bili su da postavimo pitanja i na njih pokušamo da damo odgovor, a pomoć za to potražimo u razgovoru sa autorskim ekipama predstava. Početna premisa bila je da je Okrugli sto dijalog, baš kao i naše radionice i da bi kritika trebalo da sasluša i sagleda (ili barem pokuša) sve strane i aspekte. I treba, naravno, ostati u miru sa samim festivalom pod čijim okriljem pišemo.

Sumnjiva lica su u vakuumu Sterijinog pozorja razgovarala i razmišljala. Onda kada razgovora nije bilo, pokušavali smo da ga zapodenemo, ne bi li se balon u kome Sterijino lebdi, koji spolja izgleda slobodno i poletno, a zapravo je čvrsto prikovan za zemlju, nekako raspršio. U tome je, čak i više od samih kritika koje su napisane, bila najbitnija svakodnevna radionica, koja je uobličavala misli, čime je bila jedino mesto na Pozorju na kome se, zapravo, razgovaralo. Kritika proistekla iz takvog konteksta, dolazeći od lica o kojima se vrlo malo (ili ništa) zna, neizbežno je sumnjiva, sve i da se tako ne zovemo. Verujemo, ipak, da je baš to ono je važno.