Aleksandar Milosavljević: (Pret)poslednja panda ili Statika

Sa novom direktorkom, Milenom Minjom Bogavac, u Šabačko pozorište je stigla i nova vrsta energije koja se smesta iz direktorske kancelarije prenela na pozornicu. Minja Bogavac, do sada poznata kao izvanredna dramska spisateljica, dobitnica „Mihizove“ nagrade za dramsko stvaralaštvo, uspešna rediteljka i dramaturškinja Bitef teatar, a od proletos i laureatkinja Sterijine nagrade za dramu Jami distrikt, sada je dobila priliku da svoje viđenje sveta, kroz vlastiti pogled na teatarsku umetnost, ne artikuliše i ne afirmiše više samo kroz drame i režije, nego i na jedini mogući način primeren rukovodiocu teatra – kroz kreiranje repertoarskog profila pozorišta. Ovakva prilika podrazumeva i afirmaciju sasvim određenih, konkretnih ideja na mnogo širem planu od onog koji se otvara pisanjem drama ili režijom predstava, a razlog je u činjenici da se repertoar teatra zasniva na jasno definisanom kontekstu. On pak počinje odabirom naslova i reditelja. Prva predstava nastala u novimokolnostima teško da može pružiti odgovor na pitaje kakav će pogled na svet sada ponuditi Šabačko pozorište, no ipak i ta prva premijera jasno nagoveštava obrise slike sveta koem će u narednom periodu ovaj teatar baviti.

Istina, došavši u Šabac Bogavac nije zatekla razvaline. Naprotiv, tamošnji teatar je jedno od najagilnijih i najuspešnijih ovdašnjih pozorišta; uspevalo je da i u aktuelnim oskudnim i obezglavljenim vremenima održi kvantitet i kvalitet produkcije, ali i da se kao organizator festivala Šabačko pozorišno proleće u kratkom roku nametne kao teatarsko i kulturno središte, kao adresa relevantne i reprezentativne kulturne manifestacije koja uspešno zastupa praksu kulturne decentralizacije. Nakon penzionisanja Zorana Karajića, glumca i direktora, koji je inicijator ovakvog preporoda Šabačkog pozorišta, sada je na čelo teatra došla osoba poznata kao energična, beskompromisna i katkad radikalna u borbi za slobodu teatarskog i svakog drugog mišljenja.

Već i najava prve ovosezonske šabačke premijere ukazala je na to da drektorka otvara pozorište za nove drame iz drugih sredina. Tako se na repertoaru našlo delo Dina Pešuta nagrađeno priznanjem „Marin Držić“, najvećom odlikom koju u Hrvatskoj dobija dramski tekst. S druge strane, šabačka inscenacija ove drame primer je ne samo radikalne nego i valjano sprovedene adaptacije dramskog predloška. Dramu je prilagodila Marija Ratković na način koji daleko nadmašuje nivo puke „posrbe“ i „prevođenje“ dramskih situacija iz teksta u atmosferu i prepoznatljivi ambijent u kojem će komad biti igran. S druge strane, u Pešutovom iskustvu s hrvatskim društvom svakako ima mnogo toga što je svojstveno i ovdašnjem, te otuda izgleda kao da je (Pret)poslednja panda iznikla iz naše svakodnevice, pa i ambijenta Šapca.

U ovoj tački stižemo i do druge odrednice koja će po svoj prilici definisati stav Minje Bogavac prema teatru kojim rukovodi. Pozorište se obraća konkretnoj publici, u ovom slučaju Šapčanima, te otuda treba i da ih se sve što se na pozornici događa neposredno tiče. Tako se dogodilo da postupak adaptacije rezultira uspostavljanjem direktnijih veza između literarnog predloška i šabačke publike, što otvara prostor Pozorištu da animira i provocira svoje gledaoce. Na taj način se uspostavlja tesna veza između Grada i njegovog pozorišta, što je važno u slučaju funkcionsanja teatara u malim ili relativno malim sredinama poput šabačke. Nije slučajno i što je naslov aktuelne sezone Šabačkog pozorišta Lokalpatriotizam, čime je određena pozicija najnovije premijere kao svojevrsne pohvale svom gradu, ali je i sugerisano da će gradski teatar još prisnije biti vezan za one zbog kojih postoji.

Uzgred, ovo povezivanje je potvrđeno i nizom umetničkih radionica koje u rad teatra uključuju najmlađe Šapčane te angažmanom mladih volontera koji počinju da iskazuju brigu za svoje pozorišta, pa se premijera Pande ukazuje i kao deo budućeg sistema funkcionisanja tamošnjeg teatra.

Pešutova, a sada zapravo (Pret)poslednja panda ili Statika Marije Ratković, priča je o generaciji koja na svet dolazi 1990. godine, u času kada raspad Jugoslavije dospeva u fazu serije krvavih ratova. Dramaturški postupak koji primenjuje Pešut, a koji adaptatorka ne samo što sledi nego i nadgrađuje, zasnovan je na ispovestima ovih mladih ljudi, dve devojke i dva mladića, dece koja odrastaju po šabačkim podrumima. Tamo se oni skrivaju od rata koji se zvanično ne događa, ali u podrumskim lagumima oni pokušavaju i da sačuvaju kakve-takve konture vlastitog detinjstva od okrutne stvarnosti u kojoj njihovi roditelji – i voljno i nevoljno – participiraju. A ta je stvarnost u višenacionalnoj sredini kakva je ona mačvanska, opasno blizu Hrvatske pa samim tim i fronta, isuviše zatrovana da bi deca ostala pošteđena. Razaranje društvene matrice, ratovi, rđave privatizacije, različiti oblici političkog terora, samo su zadati okvir u kojem se odvija odrastanje dramskih likova.

Sve se u njihovim životima prelama i međusobno prožima: i rat, i različite nacionalnosti njihovih roditelja, i eksplozija odavno podgrevanog šovinizma, i ludilo naglo probuđenog antikomunizma, i pomodnost religiznosti… Kompletan ovaj životni kolorit, uz nijanse određene mikrosvetom Šapca i okoline, presudno će odrediti poglede na svet i vrednosne sisteme ovo četvoro mladih. Ujedno, te nijanse i taj kolorit će obeležiti i složeni proces njegovog odrastanja, darujući specifičnu notu svakoj od ove četiri sudbine.

Ono što bi u drugim situacijama i sredinama pripadalo dramaturškom modelu i pričama o okupljanju generacije koja slavi dvadesetogodišnjicu mature te konstatuje šta im je život učinio i kako ih je udaljio ih od mladalačkih ideala i naivne vere, sada postaje dramatično svedočenstvo o zlu. Ono je, uz sve što inače život sobom donosi, sasvim lokalno – ne jedino mačvansko i šabačko – nego naše, eksjugoslovensko. Individualnost svakog od dramskih likova ovde ima pečat ometenosti užasa ratom, surovošću tranzicije i beznađem koje je narastalo sve do naših dana. Ovo je priča bez katarze, baš kao što je katarza izostala i u našoj stvarnosti.

Šabačka predstava nije zasnovana na originalnom dramskom postupku. Priča je pisana u postmodernom ključu, odvija se kroz fragmentarnu strukturu, a elipse ovde ne podrazumevaju samo slobodno kretanje kroz vreme nego omogućavaju i da ispovesti dece dobiju smisao predviđanja vlastitih životnih sudbina. Primenom ovakvog postupka deca, glavni i jedini junaci drame, kao da dobijaju crtu naročite zrelosti, ali ona ovde neće imati veze s mudrošću nego je posledica belega koji im je utisnulo vreme na koje su osuđeni. Oni su, dakle, od početka obeleženi i kao da su svesni svega što ih u budućnosti čeka. Svest ih, međutim, neče spasiti od onoga što im se u životu sprema, a upravo će ova naizgled racionalna dimenzija njihovih ispovesti darivati posebnu crtu tragike njihovim sudbinama.

Autori prestave će sloj po sloj razlistavati sliku društvene stvarnosti koja je od likova komada načinila gubitnike u svetu u koji su stupili kao akteri navodnog kraja povesti, oslobođenog tenzija blokovske podele sveta i ideoloških sukoba, sveta koji i danas mnogi, pa i ovde kod nas, predstavljaju kao najbolji od svih svetova, no u kojem žive samo senke od ljudi. Upravo će tako svoje junake, posebno na samom kraju predstave, prikazati reditelj predstave Maksim Milošević. Pošto ih je na početku predstavio kao aktere opskurne stvarnosti, a zatim ih uz pomoć video-snimaka vratio u period njihovog „podrumskog“ detinjstva, na koncu predstave će ih na scenu izvesti kao obrise koje tek naslućujemo u mraku pozornice.

I tako se vraćamo na početna razmatranja novog koncepta Šabačkog pozorišta i na složene, višeznačne veze koje aktuelna uprava uspostavlja između teatra i Grada. U tom kontekstu Pandu razaznajemo i kao smelu provokaciju koja u malovaroškom ambijentu koji Radomir Konstantinović definiše pojmom „filozofija palanke“ konkretizuje totalitet svih elemenata vezanih za Šabac. Naravno, ova priča se ne tiče jedino Šapca i jasno korespondira kompletnim ovdašnjim društvenim mračnim horizontom.

Otuda je ovo samo na prvi pogled generacijska predstava. Šabačka premijera, istina, izrasta iz senzibiliteta konkretnog naraštaja, ali se i te kako tiče svakoga ko ozbiljno i odgovorno promišlja budućnost ove ili bilo koje slične države. U isti mah, ovako uspostavljeni kritički stav i ovakva, svesna i bolna analiza koja, u ovom slučaju, započinje šabačkom ispovednom pričom, potvrđuje meru istinskog partiotizma. Ona bi mogla da definiše zdrav odnos prema stvarnosti, stav koji ne pristaje na samozavaravanje.

Maksim Milošević pronalazi odličan ključ za scensko čitanje ovog teksta koji nije nimalo lak za inscenaciju. Reditelj ne pristaje na pojednostavljenja i pronalazi izuzetno maštovita rešenja i pažljivo ih sprovodi. To čini od početka predstave, kada se smišljeno poigrava glasovima emitovanim oz off-a, preko opravdane upotrebe video-snimaka, režiranih na poseban, stilizovan način koji još više podržava spisateljski postupak, do centralnog dela u kojem vešto prepliće različite tokove radnje.

U igri glumačkog ansambla predstave bilo je mnogo više od žustrine svojstvene mladima, a iz njihove igre je vrcala snažnija energija od one koja priliči vršnjacima ovih glumica i glumaca. Kristina Pajkić, Jovana Pantić, Strahinja Barović i Miloš Vojnović su likovima koje tumače podarili i ono što u dramskom predlošku nije zapisano – sav jad, svo beznađe i svu trulež još jedne ovdašnje izgubljene generacije.

Aleksandar Milosavljević

Foto: Promo / Šabačko pozorište

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja