Mina Stanikić: S Antigonom na disko buvljak

Dva meseca nakon višednevne proslave, kako je u medijima navedeno, stogodišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, a istorijski preciznije prisajedinjenja Banata, Bačke i Baranje, te od ova tri odvojeno, prisajedinjenja Srema Kraljevini Srbiji, koja će se nepunih nedelju dana nakon toga preinačiti u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, na scenu Pera Dobrinović Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu stiže predstava koja u svom nazivu pored Antigone nosi i tu, s kraja 2018. veličanu godinu, 1918. Iako je proslava jednog veka prisajedinjenja obeležena besplatnim koncertima Zvonka Bogdana i Zdravka Čolića u Novom Sadu, Cece u Rumi (gradu u kom je donesena odluka o prisajedinjenju Srema), posetom predsednika Srbije Novom Sadu i predsednikovim otkrivanjem spomenika Kralju Petru Prvom na Trgu Republike, te svečanim akademijama i predstavom Svetozar (o Svetozaru Miletiću, predvodniku Srba u Vojvodini pod Ugarskom), čini se da obeležavanje godišnjice premašuje godinu stogodišnjice, s obzirom da Antigona 1918 premijeru ima krajem januara meseca 2019.

Predstava Antigona 1918 u režiji Milana Neškovića kao tekstualni predložak koristi Antigonu, onakvu kakvu poznajemo od Sofokla: nakon borbe između dva brata u kojoj su obojica izgubila život, njihova sestra pokopava onog čiji je pogreb zabranjen i za to nedelo joj sledi smrtna kazna. Tekstualno, Antigona 1918 od Antigone ne odstupa mnogo: izbačeni su horski delovi, sva imena i geografski pojmovi, replike su negde adaptirane, negde pretumbane, a naslovu je (vrlo očigledno) dodata godina jubileja. Antigona 1918 će neizmenjenu radnju i neizmenjene lajtmotive Antigone, poput moralne debate između ličnog (pokopati brata!) i državnog (ne sme se pokopati brat!) i bratoubilaštva, pokušati da stavi u okvire Prvog svetskog rata, verovatno da bi bila u skladu sa opštim jubilejskim duhom, da bi se njemu približila i njega slavila. Međutim, u tom će pokušaju biti stidljiva.

Pokušaj se unekoliko sastoji u obezimenjavanju likova kako bi se udaljilo od antike: Antigona postaje neka devojka, njena sestra Ismena postaje sestra neka devojke, kralj Kreont postaje neki stidljivo bezimeni general kom se obraćaju sa “generale”. Svi oni mogu i ne moraju biti sa ovdašnjih prostora, mogu i ne moraju biti iz dvadesetog veka, ali dopisani uvodni monolog upućuje da jesu. Njega govori baš taj neki general osuđujući bratoubilačke poteze iz Prvog svetskog rata, koje su, kako kaže, činili “Ličani, Bosanci”, pa onda zastane i posebno glasno i preteći čak, doda “pa i vi, Vojvođani!”. U ovom obraćanju publici, Nešković pokušava da provocira, ali nije jasno da li provocira ono što su Vojvođani danas ili ono što su bili Srbi iz Vojvodine pre sto godina, koji su em mahom dezertirali, em prebegli ka Rusiji, em se priključivali srpskim trupama. U kontekstu bratoubilačkih ratova na našem podneblju neki drugi istorijski period bio bi prigodniji za bliža određivanja, kada su takve pojave bile više globalne nego individualne, ali nije bio jednovekovni jubilej nekih drugih istorijskih perioda.

Osim što pokušava da ukalupi Antigonu, Antigona 1918 ne govori ništa novo ili drugačije ili na novi ili drugačiji način. Uprkos tome, „po motivima Sofoklove drame“ stoji tek ispod Antigone 1918, dok je nad naslovom ime Maje Todorović, potpisane kao autorke teksta i dramaturškinje. U odsustvu reči „autorka adaptacije“, bahato se od Sofokla uzima i sebi prepisuje. Pored toga, ovakav hoću-da-budem-srpski-dvadeseti-vek-jer-je-jubilej (a i mogu-na-Sterijino) tekst ne nalazi podršku u režiji, koja se ne stidi da sa buvljaka referenci pokupi sve što se jeftino prodaje. Sudeći po osam delimično spojenih led ekrana iznad scene, na buvljaku je bio poseban popust na političke reference. Nakon prikazivanja naslova predstave i smenjivanja slova imena Antigona, po principu jedno slovo jedna scena, video projekcija postaje šaroliki niz YouTube materijala (autori Nikola Ljuca i Aleksandar Baćić). Istovremeno, na svakom ekranu po jedan prizor, bez tona, po nekoliko sekundi: snimci prvog svetskog rata, drugog svetskog rata, Hitlerovi govori, poznata fotografija Rona Haviva na kojoj srpski paramilitarac šutira mrtvu Muslimanku u Sarajevu devedestih, gladna deca u Africi, pevačica Sneki, mladi Aleksandar Vučić iz nekog intervjua, Emir Kusturica kako prima Zlatnu palmu, Franjo Tuđman, spot pevača Kneza, fudbalski navijači huligani, Bil Klinton, “prof. dr. Mira Marković“ za govornicom. Ovo su samo neki, prepoznati i uhvaćeni u plejadi likova, prizora i događaja, zavodljivih političkih, socijalnih i kulturnih referenci koje ne nalaze zaleđe u bilo kom drugom aspektu predstave, pa ostaju da proizvoljno vise u vazduhu, proizvodeći efekat utoliko što se publika zabavlja pogađanjem likova. Dakle, Antigona 1918 ne samo da želi da Antigonu prisajedini 1918. nego potom želi i da Antigonu 1918 prisajedini apsolutno svim ratovima i stradanjima i zabavama ne samo Vojvođana ili Srba, nego čitavog sveta, pritom očekujući da to učini tako što će sve vizuelne reference sa smetlišta istorije pokupiti u osam ekrana i puštati ih brzopotezno, na smenu.

Ovaj paradni video-šou vrteće se tokom većeg dela predstave, između ostalog i dok se na sceni provlači jedina druga vremensko-prostorna odrednica teksta. Prorok Tiresija iz Antigone, a neki mistifikovan lik iz Antigone 1918, sa generalom – kraljem Kreontom, govori o budućnosti kraljevine i o tome kako će vam (nam?) zemlju voditi “takav jedan” koji je učestvovao u spomenutim bratoubilačkim potezima. Izgleda da se Antigona 1918 stidi da spomene imena, a stidi se i da bliže odredi proroka koji je neobjašnjivo u bade-mantilu. Nakon što general ne veruje rečima proroka, on vadi iz džepa kesu LIDL-a, u nju ubacuje svoju flašu piva i odlazi. Bez ikakve druge spojnice na sadašnjost i na u njoj aktuelan simbol LIDL-a, ovaj potez može jedino da se tumači kao LIDL zarad LIDL-a, zarad popularnosti, atraktivnosti i pokušaja provokacije bez uporišta.

Ni sa LIDL-om referencama nije kraj: kada se na sceni prvi put pojavljuje pandan Hemonu, Kreontovom sinu i Antigoninom vereniku, on izvodi nekakav čudan ples koji kulminira vrlo brzim flossovanjem (energičan ples, ekstremno popularan među desetogodišnjacima). Moguće tumačenje ove reference bilo bi da je Hemon detinjast, ali koji deo publike koji nema dodira sa desetogodišnjacima će prepoznati ovo, a i šta sa na dvadesetak sekundi detinjastim Hemonom koji tad ama baš ništa detinjasto ne učini? Iako redundantno, mora se priznati da Branislav Jerković dosta dobro flossuje. Uopšte, muški deo glumačke ekipe na čelu sa Nenadom Pećinarom (kao general-Kreontom) precizniji je u pokretu, u govoru, u savremenom otelotvorenju antike, dok Milica Grujičić (kao devojka-Antigona) i Tanja Pjevac (kao sestra-Ismena) svoju sestrinsku patnju iznose uz dozu prepatetičnosti.

Scenografija (Željko Piškorić) sa uokvirenim pravougaonim prostorom ispunjenim zemljom, u njega uprta četiri reflektora i pozadinskim izbijanjem crvenog svetla između dve zavese upućuje na krvoproliće i univerzalno borbeno polje. Dok je ovakav prostor potentan da u sebe zaista primi bilo koji rat, Nešković pokušava da ga ispuni gomilom referenci koje žele da Antigonu 1918 učine angažovanom političkom predstavom, aktuelnom i sada i 1918. i ovde i svuda. Takav jedan mišung pravaca u kojim bi ova predstava želela da se kreće lenjo se oslanjajući samo na pobacane reference, ostavlja gledaoca da uz agresivnu elektronsku muziku i disko boje led ekrana, jubilarno i istorijski, ronđa po buvljaku svega i svačega Antigone 1918.

Mina Stanikić

Foto: Siniša Trifunović

Kritika je nastala u okviru programa Sumnjiva lica, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, kroz projekat Kritičarski karavan i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.