Ivona Janjić: Podsmeh sa distance

Nedavno je na scenu subotičkog pozorišta Deže Kostolanji postavljena jedna od ranih drama Mate Matišića, Anđeli Babilona, a u režiji Dina Mustafića. Sa žanrovske tačke gledišta, ova satira je izvesna “crna ovca” u repertoaru Kostolanjija, koji takav prosede ne baštini nikako. Međutim, sa one druge, političke tačke, Anđeli Babilona prilično se tačno uklapaju u svetonazor ove nezavisne scene.

Matišićeva satira, nastala devedesetih godina prošlog veka, prikazuje gradonačelnika (Žoltan Molnar) malog mesta, problematične prošlosti, a bogami i sadašnjosti, nepismenog sasvim, koji pod pritiskom javnosti uz pomoć profesora (Boris Kučov) za jednu noć pokušava da nauči da čita i piše. Drama se dalje grana na kritiku akademske zajednice, oportunizma, javosti, pa, može se reći, politike i političara kao takvih.

Kada su ’90-ih godina Anđeli prvi put prikazani u zagrebačkom pozorištu Gavela, održali su se na sceni jako kratko, pre svega zato što je nepismeni gradonačelnik prečesto poistovećivan s tadašnjim predsednikom, Tuđmanom. U to nije teško poverovati — gradonačelnik će u jednom trenutku, iako nepismen, početi da ubeđuje profesora u to da on, profesor, zapravo ne zna slova, i umalo ga u to i ubediti. Ovakav odnos sa akademskom zajednicom može se lepo dovesti u vezu s Tuđmanom, koji je na primer sa fakulteta izbačen nakon niza skandala vezanih za njegovu doktorsku disertaciju u kojoj se izvetoperavaju osnovni, faktografski pojmovi istorije, na sličan način kako Gradonačelnik Anđela izvitoperava, pa, azbuku.

Međutim ova specifičnost s pravom je odstranjena, budući da se čini izlišnim bezbedno se podsmevati Tuđmanu, iz Subotice, s razmakom od dvadeset i kusur godina. Pa ipak, na mestu jasnog i oštrog problematizovanja konkretnog političara u konkretnim okolnostima, Mustafić nizom uopštavanja uspostavlja tek podsmešljivu sliku devijacija u kojoj nije uvek jasno odakle kreće i kuda ide.

Problem počinje već na “geografskom” planu. Dok je Matišićeva satira jasno pozicionirana u Hrvatsku onog vremena, Mustafićevi Anđeli mnogo su neodređeniji; u pitanju je tek uopšteni balkanski prostor, a po dijalogu se tek zna da je gradonačelnik poreklom sa sela i da se preselio u grad, ali da svoje selo i dalje svesrdno voli. Scenografiju za ovaj uopšteni prostor čine dve stolice u bidermajer maniru i jedna zlatna govornica (kostim i scenografija Lejle Hodžić). Kostimski se svi likovi uklapaju u nekakav, u ekonomskom smislu, “viši sloj”, odećom modernog kroja (koja ume da se graniči s kičom, baš kao i bidermajer) — muškarci su u odelima dobro uklopljenih boja i biranih kravata, a gradonačelnikova žena (Emina Elor) prvo u roze kombinezonu širokih nogavica, a potom u zlatnoj haljini. Naravno, ovakav izbor kostima ima da naglasi spolja upeglanu, a iznutra trulu prirodu političara, kao i njihov status “novopečenih” bogataša.

Drugi deo scenografije čini pozamašna peć iz koje dopiru različite melodije, od prepoznatljive Da nam živi živi rad, do pop muzike za koju se može okvirno pretpostaviti da je s kraja milenijuma. Iz te peći, izaći će rudari, za koje će se potom ispostaviti da su anđeli, od kojih je jedan vazda pijan (David Buboš i Bence Salai), i pričati svojevrsnu klasiku jugonostalgije; tu peć će Maks (Gabor Mesaroš), gradonačelnikov savetnik, lopatom svesrdno potpirivati. Potom se, razume se, ispostavlja da su anđeli, pa i Bog, u službi gradonačelnikove mašinerije: ta ista dva anđela, obučena u doktorske mantile staviće na profesora koji problematizuje gradonačelnikovu neupitnost, “ludačku košulju”. Time se podvlači veza između institucionalizovane religije i institucionalizovane vlasti, naglašavajući da ova prva uvek radi u službi druge.

Sati učenja slova ispresecani su rediteljskim intervencijama — međuigrama, tokom kojih će se čitati evropske deklaracije, povelje i konvencije, o čijem neprimenjivanju se svedoči svaki dan. Tako će, na primer, Evropsku povelju o rodnoj ravnopravnosti čitati Emina Elor, dok je neko, čini se, tuče i čupa za kosu. Delove Konvencije o ljudskim pravima izgovaraće na smenu David Buboš i Gabor Mesaroš, prepucavajući se usput rečima kao što su genocid, holokaust, i fašizam – dok igraju “skvoš”. Jasno je, dakle, da su sve ove uredbe nešto se nikako ne primenjuje, već koristi kao izgovor za olako gađanje velikim rečima.

Gradonačelnik, dalje, ima neke sporne osobine. On je zoofil; svoju ovcu Bilku on strasno voli. U zagrebačkom kontekstu devedesetih, porodična tragedija koja je izrodila ovu ljubav bila je još jedna aluzija na Tuđmana, koji je delio sličnu nemilu sudbinu (premda on ovcu, koliko je poznato, nije poveo sa sobom); međutim, u kontekstu subotičkog pozorišta, nije nikako jasno na šta se ovaj podsmeh odnosi, tim pre što je nemoguće jasno skopčati ovakvu satirizaciju mehanizma političke vlasti sa njenim poreklom, pa ostaje nejasno šta se konkretno satirizuje. Kada se satira jednom našla na trusnom tlu, sredstvo satire, zoofilija, prestaje da ima simboličku, pa i suštinski satiričnu funkciju, te se čita pre kao jedna ekstremna i bizarna karakteristika pojedinca, a ne metafora političkog sistema kao takvog.

Uzimajući u obzir postavku predstave, a i dramski predložak, glumcima nije ostalo mnogo prostora za manevrisanje — ostalo im je tek da igraju karikature, što oni gotovo bez izuzetka čine. Tako, Žoltan Molnar donosi gradonačelnika koji je brz, agresivan, neobrazovan, obično u naglim pokretima, koji uživa u zlostavljanju svoje žene, ali mu je ovca slabo mesto, što se vidi svaki put kada se ona spomene ili čuje. Gradonačelnikovu ženu, Emina Elor donosi kao istovremeno prkosnu i pomirljivu, suprugu koja je od svog muža za tri klase pametnija, ali koja ga trpi, ispoljavajući tipične karakteristike žrtve u nasilničkom odnosu. Jedinog lika koji ima ime, savetnika Maksa, Gabor Mesaroš donosi kao tipičnog manipulatora, “sivu eminenciju”, zbog čega je, jelda, obučen u sivo odelo. On u svojim rukama drži sve konce, vodi sve javne i tajne gradonačelnikove poslove, ali sve povučeno, ležerno, svedeno. Batinaš i političar u istom.

Na kraju, satira koja je bila hrabra u drugom kontekstu i vremenu, čini se problematično uklopljena u današnji kontekst. Preteranim naglašavenjem specifičnih osobina ekstremnih pojedinaca, koji pritom, nemaju jasno, a ni maglovito, utemeljenje u današnjem kontekstu, subotički Anđeli Babilona pretvoreni su u senku nekadašnje oštre satire konkretnih pojava – podsmeh sa distance koji ne nalazi odjek u današnjem svetlu.

Ivona Janjić

Foto: Pozorište Kosztolányi Dezső

Kritika je nastala u okviru programa Sumnjiva lica, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, kroz projekat Kritičarski karavan i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.