Aleksandra Glovacki: Šumadija

F, glavni lik realističko-fantazmagorične drame apsurda ”Šumadija”, zablokiran svojom pesničkom ambicijom bez pokrića, na samom početku pete decenije života, jedino čime se bavi su telefonski pokušaji organizovanja sopstvene pesničke večeri i učlanjenja u SANU – takozvanu Akademiju nauka. Kada se ne bavi time, ili gledanjem TV-a, budan sanja glumicu Suzanu Lukić, koju tumači glumica Suzana Lukić. Ali, kao ni u svom odgođenom životu, tako ni u mašti nije sposoban da ostvari vezu sa devojkom.

To je jedna linija priče, u kojoj se kroz bizarnu igricu vračanja dodatno markira motiv ljubavi i F-ove nesposobnosti da je ostvari. Naime, Suzana ga uči – istina u njegovom snu – da se kroz brojčane vrednosti slova nečijeg imena može pouzdano zaključiti ima li tu šanse za pravu ljubavi ili je nema. Što je dodatni način odgađanja života.

Druga linija je ona kojom se označava taj realni život u koji F. ne bi ni da priviri. Ipak, nateran od sestre koja ga praktično izdržava, on počinje da radi kao kopirajter. Krilatica ”gledaj ono od čega se živi” time je maksimalno izvrgnuta ruglu, jer tačno je da se od marketinga živi, ali je sam marketing nebuloza par excellence, i kao takav i prikazan. Laže se o čokoladicama, ali isto se tako može lagati o svemu. Do ludila.

Zaglavljenost u vremenu neodraslosti glavnog lika, ali i čitavog tog miljea, rediteljka Maja Pelević već na prvi pogled definiše kostimom, stilizovanom dečjom odećom svih učesnika, kao i prostorom koji se gradi velikim kockama, i to onim oslikanim, namenjenim najmanjoj deci – i jedno i drugo su sofisticirano rešenje Isidore Spasić.

Kocke ne služe da grade realan prostor, već bilo putem slova, bilo putem slika, šalju različite poruke, i to je treći nivo ove predstave, igranje razbijanjem iluzije. Iz tog domena je Suzana Lukić u ulozi Suzane Lukić, kao i razotkrivanje F-a kao Filipa Vujoševića, autora drame.

Razlog neodraslosti se otkriva na kraju, vrlo direktno i provokativno, F-ovim pokušajem ulaska u vladajuću stranku. Mnogo je ironije u ”Šumadiji” – metafori života u šumi, a ne u uređenoj zajednici, ali i autoironije, jer F se lako čita kao piščev alter ego, što ne tvrdim da i jeste.

Duhovita, cinična i pomalo hladna storija o junaku našeg doba, sa toplom, ni malo ciničnom, nimalo ironičnom ili hladnom, harizmatičnom Suzanom Lukić u ulozi Suzane Lukić iz sna, kao antipodom javi bez emocija.

Vladimir Milojević kao F i Sonja Milojević kao njegova sestra, na samoj su ivici katikaturalnog tumačenja likova, čime se plastično pocrtava teza, ali se ukida mogućnost empatije gledalaca, a što ovi likovi ipak zaslužuju da dobiju. Dok Aleksandra Ristić i naročito Kristina Pajkić svojim sporednim likovima, takoreći funkcijama, uspevaju da daju i dozu ljudskosti.

Šumadija je ozbiljna priča o izgubljenosti savremenog stanovnika Srbije na pragu prve zrelosti, ispričana duhovito, sa elementima apsurda, žanrovski neopredeljeno, pa estetski blisko mlađim generacijama. A možda baš i ne, možda su mlađe generacije u mnogo banalnijem fazonu, možda je ovo estetika upravo te jedne, zaglavljene generacije, zaglavljene između sveta koji je bio, sveta u kome se čitalo, sanjalo, mislilo i ironisalo, i savremenog sveta koji je ukinuo bilo kakvu dvoznačnost i višeslojnost, da i ne pominjemo smisao za humor.

Aleksandra Glovacki

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

foto: Šabačko pozorište