Aleksandra Glovacki: Radnička hronika

U Narodnom pozorištu u Subotici, najnovija predstava Scene na srpskom jeziku je ”Radnička hronika” Petra Mihajlovića, u režiji Veljka Mićunovića. Hronika znači letopis, a to je istorija pisana po godinama. Hronika je i deo u novinama koji beleži dnevne događaje i vesti. U oba slučaja, radnička hronika na ovim prostorima – bar poslednjih trideset godina – može da beleži isključivo nemaštinu i poniženje, višemesečne neisplaćene zarade, nepravdu, namerno urušavanje fabrika praćeno masovnim otkazima, bedu. Pa kad je sve tako isto, i tako izvesno, ima li smisla pisati o tome, i kako uopšte pisati o tome?

Petar Mihajlović ovu hroniku beleži naoko hladno, kao da u letu hvata reči koje su mogle biti izgovorene prilikom nekog od susreta očajnih i besnih radnika sa obesnim direktorom. Tim rečima, poput izlomljenih stihova, on gradi poemu o banalnosti nesreće. Štrajk koji sledi je štrajk nemoćnika, kakofonija naivnih, mada opravdanih zahteva. U tekstu zatim sledi rez, i drugačija intonacija, smirenija, emotivna, sa intimnim ispovestima koje svedoče o back-groundu i različitim sudbinama ovih ljudi koje je muka spojila. A kao lajt-motiv i ironijska distanca provlače se sve vreme informacije o utakmicama nekakvog fudbalskog kluba iz Hamburga i rezultatima koje postiže, koje likovi razmenjuju kao da im od toga životi zavise, nemoćno bežeći od realnosti u nekakvu izmaštanu stvarnost.

Priča se iz fabričkog kruga širi na porodicu jednog od likova. I dalje nema dramske radnje, kao što je ni u prethodnim scenama nije bilo. Ono čega ima, to je osetna tenzija, izazvana nesigurnošću, neizvesnošću, odsustvom bilo kakve čvrste tačke u tim životima. Jednaka je sudbina i radničke dece, zatvaranje kruga nemoći i nesreće se da lako naslutitit, kao i kraj ove radničke pobune i štrajka.

Bez obzira na hroničarski ton kazivanja, na sceni se bez sumnje odvija tragedija, i toj tragediji nije potrebno da dodatno manipuliše emocijama gledalaca. Pa ni reditelj, Veljko Mićunović, ne pribegava tome. On je poetski diskurs pisca promišljeno razvio u visoko stilizovane slike i radnju, naglašeno se oslanjajući na mehaničko kretanje glumaca, insistirajući na ponavljanju bilo replika, bilo pokreta, čime je jasno označeno da su likovi samo delovi nekakvog ogromnog mehanizma, i kao takvi odavno obezljuđeni od strane sistema. To kulminira u nekoliko scena, kao što je na primer oživljen spomenik revoluciji koja se slama pod težinom sopstvenog tela zbog očite neodlučnosti aktera i njihove nemoći da stvar izvedu do kraja; ili završna scena koja se odvija u sumanutom kruženju koje potresno podseća na dance macabre. Rezultat, dakle, nije nikakav hladni performans, jer svaka izgovorena reč je bolno prepoznatljiva iz života. Rezultat je angažovan teatar visokog umetničkog nivoa.

Što podrazumeva i da je svaki segment predstave jednako vredan. Glumački ansambl na prvom mestu, energičan i visoko koncentrisan. Nastupaju kao grupa, horski, bez precizno određenih likova, klizeći iz jednog u drugi, ali pojedinačno vrlo sugestivni i izražajni. To su Srđan Sekulić, Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević i Dimitrije Aranđelović. Minimalistički osmišljena scena Marije Kalabić, ili suptilni rad kostimografa Marka Marosiuka, koji uspeva da realno prikaže izanđalu savremenu odeću radnika, a da je stilizuje u dovoljnoj meri da je jasno da smo u pozorištu, a ne na ulici.

Tužnom, ali katarzičnom pozorištu.

Aleksandra Glovacki

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

foto: NP Subotica