Slobodan Savić: Ženidba i udadba

Predstava na kojoj se prikazuje Ženidba i udadba, u režiji Jane Maričić, vrlo dobar je primer aktualizacije, žanrovskog pomeranja i rekontekstualizacije klasičnog dramskog teksta, tim pre što tekstualni predložak ne pripada reprezentativnim ostvarenjima jednog od naših najznačajnijih dramskih pisaca. Rediteljka osnovnu temu pogodbenog braka, bračnih i porodičnih odnosa, u vremenu sveopšteg merkantilizma i trgovine svim i svačim, od prirodnih resursa do rasprodaje emocija i osećanja, prepoznaje kao živu i aktuelnu i na to referira već u prvoj sceni, u kojoj Provodadžija i Mladoženja, dok ugovaraju prosidbu, igraju karte, dakle kockaju se.

Danas je, naime, sve nagodba i kocka, i u društvu i u porodici, kao njegovoj osnovnoj ćeliji, svako tu ima svoj ulog, rizik i računicu. Bira se konfor nauštrb slobode, licemerje i samoobmana u ime tobožnje ljubavi i nepatvorenih osećanja.

U ovoj predstavi mladenci su u poodmaklim četrdesetim, što sasvim odgovara vremenu današnjem u kojem se porodica zasniva sve kasnije, a ne retko i po svaku cenu, po inerciji ili nasleđenim, uvreženim običajima, bez obzira na odsustvo ljubavi i bilo kakvih osećanja.

U pogledu žanra, rediteljka je Sterijino veselo pozorje u tri odelenija pomerila prema grotesci i apsurdu, pretapajući komične i tragične valere patološkog odnosa između Devojke i njenih roditelja, a potom, kao repliku, između supružnika, tašte i tasta. Šta više, ta raslojavajuća, oksimoronska simbioza i prožimanje različitih generacija sa, u suštini, istim veltanšaungom domišljato je i duhovito naglašena rediteljsko-scenografskim rešenjem da se najveći deo radnje organizuje na i oko jednog jedinog kreveta, u kojem se ispočetka guraju Devojka i njeni roditelji, a potom svo četvoro zajedno. Tragikomičke note koje je rediteljka unela u Sterijin tekst, a da ga nigde zapravo nije fasifikovala ili dopisivala, nego dočitavala u kontekstu vremena sadašnjeg, osvežile su klasika i dale mu nove konotacije i značenja, tako bliska ovom vremenu i svetu bračnih i inih laža i paralaža.

U središtu predstave Knjaževsko-srpskog tetara nisu samo mladenci i budući bračni par, nego i mladini prestareli roditelji koji su drugi osnovni nukleus ove predstave. Na taj način rediteljka fokusira dinamiku jedne po svemu nakaradne porodice, odnosno porodice kao takve, implicirajući, ne bez izvesne empatije, saosećanja i razumevanja, da je i kakva-takva porodica bolja od nikakve. Na to ukazuje i dobro orkestriran kraj predstave u kojem, uprkos svemu, disfunkcionalna, do patologije izvitoperena porodica – bračni par, tast i tašta – funkcioniše i nastupa kao zajednica, kao jedno, a naspram Provodadžije koji ovde simboliše vaskoliku malograđansku javnost, odnosno društvo kao takvo.

Još jedna odlika karakteriše ovu predstavu: rediteljkin rad s glumcima i njihova odmerena, precizna i tačna igra. Groteskni par oronulih, džangrizavih, nemilosrdnih i posesivnih roditelja ovekovečili su Marina Perić Stojanović i Milić Jovanović. Muža i Ženu igrali su suvereno, s primerenim komičkim akcentima, Miloš Krstović i Katarina Janković. Nikola Milojević je u pojedinim scenama bio bravurozan u ulozi Provodadžije, kao tipičan primerak seoskog đilkoša i olinjalog kicoša. Mina Stojković je naglašeno teatralno dočarala Persu i tetku. Kostimi Jelene Janjatović upotpunjavali su i bojili narečena Sterijina dejstvujuća lica.

Slobodan Savić

Emisiju Čitanje pozorišta možete pogledati ovde.

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.  

Foto: Dragan Vučković