Ana Tasić: Začarani krug patnje

Scenski tekst “Nečista krv” Tijane Grumić ima prepoznatljivi rukopis ove autorke, u pogledu poetskog stila koji grade stihovi naglašene emocionalnosti. Dramatizacija poetsko-naturalističkog romana Bore Stankovića koji je izvanredno ukrstio sociološka i psihološka tumačenja života više generacija jedne porodice, izgrađena je kroz spoj epike i dramatike, književnog jezika i vranjskog dijalekta. Na značenjskom planu je izoštrena ibzenovska tematika nasleđenih grehova, neobuzdanog Erosa, kao i bezizlazne zavezanosti u  krugu patnje. Režija Juga Đorđevića takođe nosi prepoznatljivu poetiku mladog i talentovanog stvaraoca, uobličenu u savremenom, stilizovanom izrazu, domišljatim rešenjima i funkcionalnoj vizuelnosti. U celini posmatrano, ovaj autorski tim je doneo uspešno novo čitanje “Nečiste krvi” kome se može zameriti samo preterana raspričanost. Ona je nepotrebno produžila igru na tri sata, bez pauze, koja je ovde bila vrlo potrebna. A predstava bi sigurno bila efektnija da je naracija prečišćenija i sažetija, na primer, nije bilo neophodno pričati tako dugu istoriju Sofkinih predaka.

Svi izvođači su svečano, glamurozno obučeni, što se može razumeti kao nametanje sklada forme, isticanje uređenosti fasade života ove porodice, dok suštinu čini trulež, sakrivena iza privida sjaja. Takve kostime možemo tumačiti i kao znak ceremonijalnosti, ritualnosti, činjenice izvođenja, ponavljanja, neprestane repetativnosti  patnje (kostim Velimirka Damjanović). Predstava počinje pripovestima para naratora, takođe svečano obučenima, sa leptir mašnama, pomalo nalik Bopčinskom i Dopčinskom iz “Revizora”. Oni kreću da odmotavaju klupko istorije porodice, od Sofkinih čukundeda i prababa, imajući pri tome i neobično zabavljački karakter, usklađen sa teatralnošću postavke. Oni takođe uspostavljaju sistem višeglasja koji se proteže kroz ceo tok radnje. Različite glumice se smenjuju u predstavljanju Sofke, kako se Sofka menja i prolazi kroz različite faze (Anđela Vlajković, Anica Petrović, Jelena Filipović, Kristina Janjić, Žetica Dejanović, Milena Stošić, Radmila Đorđević). U pojedinim scenama Sofku istovremeno igraju dve glumice, kao dva različita lica jedne iste osobe, jedno je racionalno, dok je drugo iracionalno. Tako duplirana Sofka ima opravdanje u tekstu, u njenom monologu, artikulaciji osećanja podeljenosti. U par scena se javlja i specifičan hor, u vidu Sofkine pratnje, koju možemo shvatiti kao znak ženske solidarnosti, potrebe za ujedinjenjem u brutalnom patrijarhatu. Hor žena ima naročiti metafizički smisao kada predstavlja živi zid između podivljalog Tomčeta (Marko Petričević) i nemoćne Sofke. Zanimljiv iskorak u odnosu na Stankovićev tekst je i lik mutavog Vanka (Bojan Jovanović) koji ovde metafizički progovara, u nizu upečatljivih monologa, izraza jakih i iskrenih osećanja prema Sofki.

Posebnost režije Juga Đorđevića je prisustvo autentičnih stilizovanih rešenja koja sprečavaju pad u patetiku, što je realna pretnja u tumačenju Stankovićeve burne osećajnosti. Na primer, izuzetna je scena koja prati udaju ili prodaju Sofke, odraz njene razderane duše, kada ona stoji ukočeno, kao živi mrtvac, dok je ona dva naratora sa početka ceremonijalno uvijaju u plastičnu kesu, kao robu. Zatim je glumica koja postaje nova Sofka davi, simbolički označavajući smrt i početak nove, bolnije životne faze. Tako “ubijenu” Sofku odvlače sa scene, kao tovar za đubrište. Iz tog prizora kulja simbolička i poetska snaga koja ga podiže na estetski veoma vredan nivo.

Scenski prostor je takođe veoma pažljivo osmišljen (scenograf Andreja Rondović). Posebnu vizuelnu moć imaju slike raskoši koje se u prvom delu predstave odvijaju iza prozirne zavese. One se prostiru posle Hadži-Trifunove smrti, noseći jednu finu maglovitost, smisao nestvarnosti bogatstva, koje će se postepeno kruniti. Sa sve dubljim osipanjem sjaja, zavesa se srozava, kada na scenu stupa gazda Marko (Dragan Živković), Sofkin kupac, otkrivajući realnost direktno, u bolnoj opipljivosti. Sa njegovim dolaskom se otvara novi (sudbinski) krug nasledne patnje, svirepo komadajući Sofkine snove o sreći.

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Foto: Goran Mitić