Aleksandar Milosavljević: Bliže nebu

Željko Hubač, Bliži nebu, u režiji autora, Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“, Zaječar

Mnogo toga se promenilo od kada je 1994. komad Željka Hubača Bliži nebu imao praizvedbu u leskovačkom Narodnom pozorištu. Od tada su ga u nekoliko domaćih i inostranih teatara režirala petorica reditelja, a sada mu se, u Zaječaru, vratio sam pisac. U prvi mah bi se moglo činiti da se autor poduhvatio rediteljskog posla nezadovoljan prethodnim inscenacijama, no nakon zaječarske premijere postaje jasno da je posredi drugi razlog – vezan upravo za vreme koje je proteklo od prvog izvođenja.

Naime, metafora duševne bolnice, u koju pisac smešta radnju drame, kao izolovanog prostora na koji su osuđeni društveni marginalci, nesposobni da se uklope u standarde takozvane normalne većine, u međuvremenu je postala opšte mesto, a naša društvena i politička svakodnevica uveliko je relativizovala pitanje duševne normalnosti. Otuda pisac, sada i reditelj, minimalnim intervencijama na tekstu drame menja smer svog angažmana i zaoštrava ga ka opštijim pitanjima, ponajpre onima koja se tiču odnosa dobra i zla. Naime, u ovom i ovakvom svetu, lišenom svih skrupula, oslobođenom ideologija i svedenom na sveopštu grabež i beskrupulozno otimanje, društvena pitanja, odnosi slobode, pravde, istine i laži, kao da su potisnuti u drugi plan. Sada kao da smo se našli usred drevne borbe dobra i zla.

U ovom kontekstu pacijenti duševne bolnice prestaju da budu samo predstavnici različitih socijalnih grupa suočeni sa društvenom nepravdom, nego ih prepoznajemo kao individualce koji su zbog ličnih nesreća dospeli na ovo bojno polje, a svakome od njih je prepušteno da se sam opredeli između dva pola – zla i dobra. Naravno, Hubač zna da ovako postavljenoj priči nedostaje Mefisto; njega identifikujemo kao intelektualca, profesora Čortarovića, čije već i samo prezime otkriva njegovu demonsku prirodu. On će, naime, kanalisati akciju pacijenata, usmeravaće je ka pobuni koja, međutim, neće biti revolucionarna nego će samo još intenzivnije otkriti rđavu prirodu sveta na koji smo osuđeni. Cilj ovde nije više promena, nego definitivna potvrda trijumfa zla.

Kao reditelj, Hubač neće iskazati strahopoštovanje prema vlastitom tekstu; menjaće ga i adaptirati, ali ne jedino pod pritiskom prekog naloga vremena koje je proteklo od premijere do danas, nego ga i prilagođavajući potrebama glumačke ekipe zaječarskog teatra, sada pojačanom Zoranom Karajićem kao gostom. Realizaciji zadataka glumci su pristupili naglašeno disciplinovano, trudeći se da maksimalno prate rediteljeve instrukcije, što je bilo neophodno pošto se svaka od ponuđenih uloga nalazi na samoj granici između ozbiljno utemeljenog karaktera i riskantnog skliznuća u opšta mesta koja je moguće pojednostavljeno interpretirati. Na jednoj strani tako je bio Rom – šibicar i sitni lopov, a s druge prividni mačo grubijan, a zapravo nežni i osećajni paćenik Trajče Vujadina Miloševića. Ili, s jedne strane propali alkoholičar, a sa druge nesrećni Karajićev Gute, koji je sam izabrao izolaciju. Ili, na jednoj strani je priprosta pacijentkinja na samrti, dok je na drugoj čvrsto stajala duševna, očajnički željna nešnosti Avdika Viktorije Arsić. Umesto da lik Agenta Prokića gradi prečicama i prikaže ga kao paranoika, Miloš Tanasković fino nijansira duševna stanja bivšeg disidenta.

Zaječarska premijera nagovestila je, nadajmo se, početak zanimljive sezone.

Aleksandar Milosavljević