Vitezovi „Lake male“ – subotička sindikalna operetska gala, režija Andraš Urban, Pozorište „Deže Kostolanji, Subotica

Publika je u sali subotičkog Pozorišta „Deže Kostolanji“, predstava svakog časa treba da počne, svetla se gase, ali ne sasvim, a na pozornicu nesigurnim korakom, jedno za drugim, stupaju glumice i glumci. Staju u liniju, okrenuti prema gledaocima od kojih kao da pogledima traže razumevanje što na sebi ne nose raskošne pozorišne kostime kakve podrazumeva scensko izvođenje predstave Laka mala, slavne peštanske operete kompozitora Bele Zerkovića i libretiste Lasla Silađija nastale 1928. godine. Kada su akteri zauzeli pozicije i dodatno korigovali raspored stajanja, publici će se obratiti jedan od glumaca. Najaviće –naravno sa žaljenjem – pobunu u Pozorištu „Deže Kostolanji. U tom smislu će, kako saznajemo, „mlada i veoma talentovana“ glumica pročitati tekst protesta članova pozorišnog sundikata. Čujemo da su nezadovoljni rediteljem i direktorom ovog teatra, Andrašem Urbanom, koji ih na sve moguće načine zlostavlja, tera da se na pozornici svlače do gola, da glume onanisanje i seksualne odnose, psuju i da se, uopšte, vulgarno ponašaju, a da pri tom ne grade likove, kako se to veli pozorišnim žargonom, nego da na sceni budu što prirodniji, rečju, da ne glume no budu to što jesu – oni sami. Nakon ovih poniženja čeka ih izlazak iz teatra na subotičke ulice gde sreću konsterniranu publiku koja u teatar dolazi da se razonodi, opusti i uživa u lepom, a ne da gleda bizarnosti i vulgarnosti. Glumci više neće to da trpe i ne pristaju na rediteljska iživljavanja, a hteli bi da napokon zaigraju u normalnim pozorišnim produkcijama za kakve su se i školovali.

Tako počinje najnovija premijera Pozorišta „Deže Kostolanji“, inscenacija Vitezova „Lake male“ s podnaslovom „subotička sindikalna operetska gala“ upravo u režiji Andraša Urbana. I taman su se devojke i mladići na sceni malo okuražili, taman su kroz suvoparni tekst sindikalnog saopštenja za javnost počele da se – isprva stidljivo a onda sve snažnije i otvorenije – probijaju emocije pojadinih članova glumačkog ansambla, kada se na pozornici pojavio sâm Urban. Tačnije, glumac koji igra ulogu poznatog reditelja i direktora „Kostolanjija“.  Kroz naglašenu karikaturu on će do paroksizma scenski konkretizovati tvrdnje ozlojeđenih pobunjenika: prikazaće Urbana kao razmaženog i umišljenog despota koji beskrupulozno šikanira glumce. On, dakako, ima svoje razloge zbog kojih je takav, no oni u ovoj karikaturi uglavnom potkrepljuju tvrdnje frustriranih glumaca. Njima nije lako, ali reditelj unapred računa s njihovom poslušnošću i spremnošću da, bez obzira na okolnosti i lična osećanja, uvek tačno ispunjavaju rediteljeve zahteve.

I zaista – savremeni teatar, barem onaj koji poput „Deže Kostolanjija“ odbija da svede sebe na zabavu za dokonu publiku – ne samo da je odustao od podražavanja života i od tako shvaćene glume, nego insistira na potrazi za istinom o tom životu. Današnje istraživačko pozorište preispituje odnosa između stvarnosti i teatra ne pristajući da bude imitacija života i pokušava da na umetničke načine u teatru generiše autentičan život. Takvom pozorištu više nisu potrebni glumci izvođači nego glumci kreatori. Da li je, međutim, savremeno pozorište svim svojim segmentima spremno za ovakve izazove, i da li su baš svi glumci u stanju da participiraju u takvom teatru?

O tome se, dakle, radi u ovoj predstavi, i zato je bilo potrebno inscenirati navodnu pobunu glumaca. No, da li se Vitezovi „Lake male“ svode samo na demonstraciju principa savremenog istraživačkog pozorišta? Naravno, ne. Niti se radnja ove predstave iscrpljuje samo u scenama pobune. Buntovne izjave protiv ozloglašenog istraživačkog teatra mladi glumci potkrepljuju argumentima koji su utemeljeni u estetici tradicionalnog pozorišta, onog za koji su se, po vlastitom iskazu, školovali, ali i u takozvanim univerzalnim kulturnim vrednostima – konkretno mađarske. Tako u svojoj pobuni dospevaju i do lepog, čistog mađarskog jezika, do nacionalne teatarske tradicije, pa i do muzičko-dramske forme operete, eminentno građanskog žanra koji je od Pariza, preko Beča dospeo do Pešte da bi, između ostalog, rezultirao operetom Laka mala. Na njenu originalnu verziju se sada subotička histrionska omladina poziva; nju oni danas prizivaju, objašnjavajući u kakvim predstavama žele da učestuju, za kakvu estetiku se zalažu i, napokn, kakav teatar sada i ovde hoće publika. Jer, kažu akteri predstave, gledaocima je danas, kao i uvek, potrebna zabava.

I tako od argumenata utemeljenih u čistoti nacionalnog jezika, u osobenostima i superiornosti nacionalnog folklora i odgovarajućoj kulturnoj tradiciji logično stižemo do evociranja uspomena na Mikloša Hortija, Viteza od Nađbanje, austrougarskog admirala i regenta fašističke Mađarske, koji je u Subotici svojevremeno prisustvovao upravo izvođenju operete Laka mala.

Postepeno se, dakle, u Vitezovima „Lake male“ razgrću zavese koje prikrivaju autentično utemeljenje ove pobune u teatru, da bi, posredstvom tipično malograđanskog žanra, na pozornicu stupilo i sve ono što uz taj žanr i tu estetiku logično sledi. Naspram autentično umetničkih preispitivanja istine o životu i stvarnosti, od teatra se danas zahteva da bude zabavan, a sa zabavom ide i zaborav koji lako vodi u samozaborav. Kako to može da izgleda pokazali su nam glumci „Deže Kostolanjija“. U međuvremenu odeveni u raskošne operetske kostime koje je kreirala Marina Sremac, uz muziku Arpada Serde, oni će izvesti pojedine scene iz svoje verzije Lake male čija originalna priča prati uspon devojke spremne na sve da bi stigla do cilja.

Da pokatkad pozorište uistinu ume da potkazuje život potvrđeno je i prilikom gostovanja Kritičarskog karavana na izvođenju prve reprize ove predstave. Naime, u ne samo jednom času lokalna publika nije odolela pa je, ponesena lakim ali podsticajnim notama – uprkos pokatkad otrovno ironičnom tekstu – karakterističnim ritmičkim aplauzom reagovala na operetske muzičke numere. Dešavalo se to i u scenama u kojima se ritam melodija stapao sa nimalo veselim, no isto tako podsticajnim, ritmom koračnica koje su namah menjale atmosferu operete, nagoveštavajući krajnje konsekvence ovako koncipirane „lake teatarske zabave“. A upravo su to ishodišta malograđanske potrebe da od pozorišta, kao i svake umetnosti, dobiju čistu zabavu.

Ali ne zaboravimo da je početna dramska situacija iz koje Urban sa svojim dramaturzima Kornelijom Goli i Tamašem Olahom razvija ovu scensku priču zasnosnovna na pobuni mladih, onih, naime, od kojih bi se, po logici vazda buntovne mladosti, očekivalo da budu najrevolucionarniji. Urbanov izbor da za osnovu ove prestave uzme upravo Laku malu dobija dakle još jednu dimenziju. U prvom sloju ovaj izbor, posredsvom operete kao eminentno građanskog žanra, omogućava konfrontaciju dve estetike, jedne zasnovane na istraživanju i druge učaurene u tradicionalizmu. U drugom pak Laka mala priziva sećanje na Hortijevu posetu Subotici kao konkretizaciju situacije koja određuje širi kontekst kritičkog sagledavanja žanra i smisla operete, dok u trećem sloju narativ originalne peštanske operete, priča o spremnosti mlade junakinje da po svaku cenu postigne uspeh, što otkriva pragmatizam sadašnje mladeži koja sve, pa i pozorište, doživljava isključivo kao razbibrigu. To nas, opet, na širem društvenom planu dovodi do dijagnize učmalosti omladine.

Ima, međutim, ova predstava još jednu dimenziju, i ona je vezana za kritičku opservaciju samog pozorišta, jer pobunu protiv teatarskog eksperimenta i pozorišta koje postavlja prava pitanja vlastitoj stvarnosti iniciraju – glumci. Argumenti na kojima oni temelje svoj bunt nisu zasnovani samo na želji da afirmišu znanje stečeno u glumačkim školama, pa ni jedino na nameri da zadovolje prohteve najšire publike, a ponajmanje na uvažavanju kulturne tradicije, nego i na potrebi da se dopadnu i budu voljeni. Urban će na taj način zagrebati i po mračnoj strani samog teatra čiji glavni akteri – glumice i glumci – najčešće ostaju razapeti između, s jedne strane, namere da do dna ispitaju stvarnost kojom se na različite načine bavi njihova umetnost, da se u potpunosti upuste u avanturu koja će na probu staviti sve njihove potencijale (a ne samo znanja i veštine) i, sa druge, večitog iskušenja kakvo podrazumeva svaka javna manifestacija zanata i znanja na kojima ta umetnost počiva.

Već u prvoj sceni predstave, kada akteri u tišini izlaze na pozornicu, sindikalni vođa će najaviti mladu i talentovanu glumicu koja treba da pročita proklamaciju o pobuni. Slušajući najavu, jedna od glumica će iskoračiti, no sindikalac će izgovoriti ime druge glumice. Tog momenta se Urban poigrao jednim od opštih mesta svake priče o pozorištu i pozorištnicima, uveo je u igru motiv glumačke sujete i potrebe eksponiranja, te nagovestio da bi ovaj motiv docnije mogao da igra značajniju ulogu no što je puko poigravanje opštim mestima. Na taj način i, uz ostalo, i iz ovog motiva će se dalje razvijati igra predstave, a videli smo gde ona može da dovede. Videli smo to, naime u predstavi, ali i u životu.

Osim motivima, Urban se u prestavi poigravao i vlastitim rediteljskim pristupom teatru. Atraktivnom operetskom koreografijom, koju je osmislila Timea Filep, vešto i promišljeno, ali i samoironično, razgrađivao je svoju rediteljsku svedenost; operetski kupleti sada imaju funkciju songova, a sadržaj njihovih tekstova dobija ironičnu snagu na koju nas je ovaj reditelj navikao. Ujedno, Urban je i autor scenografije: u prvom delu predstave scenski prostor je sveden na praznu pozornicu, dok nas u drugom tri velika platna banalnošću svojih motiva – predeo s drvetom, razigrani jeleni na poljani te fontana na pustoj livadi s plavim nebom kojim krstare oblačići – upućuju na kič kao temelj opersetskog pogleda na svet. Na tragu Abrahama Mola i njegove studije Psihologija kića – umetnost sreće, Urban pokazuje kako operetski kič ne samo što čini svakodnevni život prijatnim, nego i na koji način teatar, želeći da u kontekstu tiranije tržišta ugodi gledaocu (koji je postao kupac umetnosti), uspostavlja konkretne rituale koji taj život čine lepšim. No, isto tako, reditelj ukazuje i kuda prepuštanje kiču vodi – i umetnike i publiku.

Srećom, Andrea Verebeš, Blanka Horvat, David Buboš, Dina Dedović Tomić, a naročito Timea Filep, Boris Kučov i Gabor Mesaroš evidentno nisu glumci koji se pobune protiv teatara kakav pravi Andraš Urban. Ne samo da su iskazali volju i predanost da učestvuju u ovoj „pobuni“, nego su savršeno balansirali između različitih estetika i raznovrsnih zadataka koje je reditelj stavio pred njih, bili su i pomalo zbunjeni pozorišni debitanti, i uspaljeni pobunjenici, ali i sjajni učesnici operetskog spektakla. Svakako su doprineli da nastane nova odlična i uzbudljiva predstava Pozorišta „Deže Kostolanji“, ali i još jedna tačka scenske smelosti i pameti na sve skromnijoj mapi ovdašnjeg teatarskog života.

Aleksandar Milosavljević

3. Program Radio Beograda – pozorišna kritika

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.