Intimnost i novi konzervativizam

Mi smo ovde stali dobrovoljno, u sopstveno ime,  mentalno ranjivi, razgolićeni. Zašto?  Jer nam je dosta onog što moramo da trpimo u ovom pozorištu, dojadilo nam je to što smo svedeni na marionete, obezvređene i protraćene egzistencije, bez ikakvog poštovanja domovine, vere i društva, jer nećemo više da trpimo postupke, samovolju koja se ovde odvija. Nećemo više da trpimo ljudsko i stvaralačko ponižavanje, stavljanje u ranjiv položaj. Ne možemo više da potpomažemo potpuno slamanje i uništavanje naše kulture i moralnog sistema. Tome je kraj!

Vreme suočavanja prošlo je, nađimo idealno pozorje! Zašto dalje mučiti publiku sirotu, sasvim je dovoljno mučno u životu. Dirljiv li je matricid još ikome? Opereta nam treba kao svoj svome! U njoj su likovi isti kao mi. O ljubavi umeju divno zboriti!

Vitezovi Lake male, subotička sindikalna operetska gala, dramaturzi: Kornelia Goli, Tamaš Olah, režija Andraš Urban

Na scenu pozorišta Deže Kostolanji izlazi sedam glumica i glumaca, koji predstavljaju ansambl pozorišta i govore nam da hoće da svrgnu direktora tog teatra Andraša Urbana, jer im je dosta torture koju trpe, dosta im je postmodernog teatra, ne žele da pokazuju svoja naga tela na sceni, ne žele da govore o ljudskoj patnji, ne žele da trpe način na koji Urban radi sa njima, ono što žele je da igraju u lepim kostimima, uloge koje ih ne troše… i zbog svega toga osnivaju sindikat i organizuju pobunu.

Scenografija je u trenutku kada oni izađu uobličena kroz formu crne kutije, glumci su u jednostavnoj crnoj garderobi i publici se obraćaju frontalno, lično. Andrea Verebeš, Dina Dedović Tomić, k.g.  Boris Kučov, David Buboš, Gabor Mesaroš , Timea Filep, Blanka Horvat k.g. igraju tečno, procesno uigrano u allegretu. Urban načinje staru temu u novom ruhu. Služi se tabuom tela koji u našoj zapadnoj kulturi nosi prastari koflikt javnog i privatnog telesnog identiteta koji obrađuju dramaturzi Kornelia Goli i Tamaš Olah. Režiserskim okom posmatrano predstava se bavi dekonstrukcijom ili osvetljavanjem u osnovi nerazrešenog prastarog konflikta nagosti (intimnosti) i javnosti koji se krije u jezgru  društva oblikovanog malograđanskim moralom u čijoj smo stvarnosti, na više razina. Predstava je potreba da se ono dekonstruiše, u izvesnom smislu psihološki razori  i upućuje mentalni pogled gledaoca na  novu opasnost, ono što bi se moglo nazvati novi konzervativizam , vrstu histerije koja je produkt neoliberalnog koncepta društva i sveta. Predstava nas osvešćuje svojom snagom, da vidimo sa čime ćemo  suočiti ako hrabro uputimo pogled na stari problem koji nam se u današnjici prodaje kao varijetet relatizovan konceptima novih izraza, najčešće praznih i koji ne razrepšavaju ništa. Urban se bavi se između ostalog dotiče konflikt lojalnosti kulturi kojoj pripada i kulturi kojoj mora da pripada.  Kroz oličenu  pobunu glumaca na sceni  on oživljava pred publikom stare kolizije interesa i potreba ogoljeno i neposredno.

Telo u postmodernističkom teatru se bavi odnosom pojedinca i društva i  vremenom kojem pripadamo. Izlaganjem tela na sceni se pre svega govori o potrebi da se pokaže ranjivost i pokrene empatija (jer je ovo vreme, da parafraziram Vitezove Lake male, u kojem se jedu kokice sa puterom i pije šampanjac sa malom količinom alkohola), a za to je potrebno biti odlučan i izravan. Što nas, opet, dovodi do obračuna sa malograđanskim vrednostima.

Kontekst predstave naglašava scenografija koju je radio Urban – predstava počinje u crnoj kutiji, da bi zatim crni zidovi pali , a da bi se iza njih ukazale tri kič slike, kulise za kvazi operetu za kojom se toliko žudi- na jednoj je drvo puno plodova, na drugoj fontana, a na trećoj srne koje skakuću po livadi… senke predmeta su krugovi, pripadaju svetu u kojem su, a koji je nepodnošljivo zašećeren i lažan. Kostim Marine Sremac podcrtava atmosferu predstave i posebno jasno govori o malograđanštini i o telu. Glumci se na samom početku predstave skidaju da budu nagi, a zapravo su u trikoima koji predstavljaju gola tela. Glumci žude za krinolinama, da bi u je dom trenutku skinuli građanska odela i krinoline i ostali u narodnim nošnjama. Kostim detaljno i tačno prati komad.

Muzika Arpada Serde naglašava prirodu teksta naglašavajući kako tempo same priče tako i smenu i koflikt identiteta, od atmosfere pop kulture do poznatih nacionalno prepoznatljivih mađarskin numera.

Tekst koji su dramatruški obradili Kornelia Goli i Tamaš Olah prati rediteljevu zamisao – otvoren je, kaleidoskopski, duhovit i lascivan. Demistifikuje se kič sakriven u koncept, košmar  sveta u koji smo uronjeni.  Zato je nago telo na sceni tabu – o njemu se govori kao o prevaziđenom ili neumesnom, a iza oba stava stoji strah od neizvesnosti razrešenja. Urban jasno poručuje da svest, istina ima svoju cenu i ona se mora platiti ali je ujedno jedini put da izrastemo u potpunija bića.

Nataša Gvozdenović

Izvor: Vreme

Tekst o predstavi Vitezovi Lake male nastao je u okviru projekta Kritičarski karavan koji pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije.