Neuspela potraga za identitetom

“Perpleks” Marijusa fon Majenburga je izazovan savremeni komad za koji se može reći da pripada tradiciji drame apsurda, kao i teatralizma. Zbog naglih promena likova i situacija, izvan sfere logike, “Perpleks” donekle podseća na tekstove Ežena Joneska, a zbog naglašene teatralnosti, isticanja igranja uloga, asocira i na ritualno pozorište Žana Ženea. Takođe, zbog drastičnog razbijanja dramske strukture, naročito na kraju, blizak je Pirandelovim metateatralnim komadima, koji istražuju smisao i funkcije pozorišta. U tematskom pogledu, radnja problematizuje identitet savremenog čoveka, rascepljenost njegove svesti, odsustvo stabilnosti i postojanosti, lutanje od jedne do druge maske koju predstavljamo na pozornici svakodnevnog života. Ova osnovna nit radnje otvara filozofska i religijska pitanja postojanja, probleme evolucije, snage seksualnosti u pokretanju opšte motivacije življenja itd. Odluka da se komad postavi na repertoar užičkog pozorišta je svakako vredna, ne samo zbog podsticajnosti samog teksta, već i zbog kontinuiteta produkcije drama Marijusa fon Majenburga, koje su ranije uspešno postavljane na naše scene: “Vatreno lice”, “Paraziti”, “Harman”, “Rugoba”, “Kamen”.

U scenskom čitanju “Perpleksa”, reditelj Goran Golovko se odlučio za oštro oivičenu stilizaciju, glumački neizbrušenu igru kojoj fali nijansi, magije, začudnosti, poezije, mašte, što ovaj komad zaista traži. Ta sirovost je u prvi plan gurnula komične aspekte značenja, potiskujući druge, suptilnije nivoe. Zbog toga, filozofski, metateatralni smisao nije došao do prave izražajnosti, čineći ovo tumačenje krnjim.

Scenski prostor je zanimljivo rešen, radnja je smeštena u efektno stilizovane okvire nedovršene kuće, ili scenografske skice za kuću, u kojoj je postavljen kauč, par kutija i upadljiv, dekorativan luster. Kostimi su dosledno stilizovani, određeni živim bojama (scena i kostim Mia David). Glumci Vahidin Prelić, Dejan Maksimović, Biljana Zdravković i Dragana Vranjanac, trudili su se da prikažu igranje scenskih uloga, u maniru apsurdnog, stilizovanog realizma. Njihovi likovi se zovu kao i oni (što je zahtev dat u tekstu drame), čime se takođe naglašava teatralnost, poigravanje sa stvarnim i scenskim identitetima. Postupci teatralnosti podsećaju na kruševačku predstavu “Za sada je sve OK” u režiji Snežane Trišić, gde glumci takođe igraju pod svojim imenima, ali su njihovi nastupi znatno mekši, suptilniji, fino ironični, dok je režija delikatnija i promišljenija, zbog čega su bliske namere uspešno izražene na sceni. Poređenje ove dve idejno srodne predstave, daje nam jasniju sliku o razlozima neuspeha tumačenja “Perpleksa”.

Pažnju gledalaca u najvećoj meri drže provokativne ideje u samom dramskom tekstu, na primer, razmatranje savremenih značenja Platonove alegorije o pećini i našoj zakržljaloj percepciji, ili Ničeovih teza o smrti Boga. Podsticajan je i kraj predstave, osobena varijacija motiva prisutnog u Pirandelovom komadu “Šest lica traže pisca”, koji sugeriše da je reditelj danas šef pozorišne parade. To je slučaj i u našem pozorištu, gde reditelji preovlađujuće vuku konce, dok je dramsko pismo u opipljivoj krizi.

Ana Tasić

Izvor: Politika

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.