Sve nesrećne pozorice liče na srećne porodice, autorski projekat Patrika Lazića i Milene Depolo, Narodno pozorište Pirot

U vremenima kao što su ova, kada institucije svih segmenata društva na naše oči propadaju zbog nebrige, nestručnosti, sveopšte dezorijentisanosti i besparice, i kada ovaj proces ne zaobilazi ni naše teatre, teško je pronaći domaće pozorište koje ne plaća odgovarajući danak sveopštoj društvenoj atmosferi. Uprkos ovakvim okolnostima pirotsko Narodno pozorište, bez obzira na malobrojni glumački ansambl i niz drugih problema lokalne prirode, uspeva da održi visok nivo produkcije, skromnim finansijskim sredstvima godišnje izvede planirani broj premijera i zadovolji horizont očekivanja postojeće publike te podstakne edukovanje novih gledalaca, pritom izbegavajući angažovanje gostujućih glumaca a uspevajući da zainteresuje mlade rediteljske snage, te da sa svojim produkcijama odlazi na gostovanja i plasira ih na relevantne festivale. Najnovijom premijerom, autorskim projektom neobičnog naslova Sve nesrećne porodice liče na sve srećne porodice reditelja Patrika Lazića i dramaturškinje Milene Depolo Piroćanci su još jednom načinili izuzetno hrabar i višestruko značajan korak. Otvorili su, naime, prostor za rad mladom reditelju i nedovoljno angažovanoj dramaturškinji, svom glumačkom ansamblu su omogućili sticanje iskustva s autorskim timom s kojim tamošnji glumci dosad nisu sarađivali, napravili su relevantan teatarski čin, ali su, u isti mah, publici ponudili i provokativnu predstavu koja temom i umetničkim dometima premašuje okvire uobičajenog teatarskog događaja.

Već i naslov projekta, parafraza znamenitog početka Tolstojevog romana Ana Karenjina, jasan je nagoveštaj da će se predstava baviti mračnim stranama porodičnog života, da će pokušati da osvetli i one kutove koji iz raznih razloga ostaju skriveni u tami, pa se o onome što se u njima zbiva retko ili nikada ne govori. A kada iz te tmine pokulja nesreća, najčešće ne samo što bude kasno, nego i silina nastalog potresa ukida mogućnost da se o porodičnim tajnama uopšte govori.

Tema koja se našla u fokusu autorskog tandema vezana je za fenomen samoubistava adolescenata, a predstava započinje kao uobičajena pozorišna, takozvana čitaća proba. Glumci su se okupili za stolom i većaju kako da pristupe temi, te kako da je učine igrivom. Ovakav početak nas uvodi u metateatarske prostore u kojima namah počinju da funkcionišu posebna dramaturška i pozorišna pravila. Tako, ne samo da smo suočeni s mračnom stranom porodičnog života, nego nas autori i akteri predstave uvode u svet koji se nahodi iza teatarske zavese, nagoveštavajući da će nam otkriti šta se zbiva u probnoj sali i kako izgleda naličje procesa nastanka pozorišne predstave.

Ovo je, međutim, potencijalno dvostruka zamka: s jedne strane, istina, pošto je svaka profesija u izvesnoj meri zavera protiv laika, publika voli situacije ovakvog navodnog ogoljavanja teatra, jer, naizgled, doznaje neke brižljivo prikrivane tajne, no s druge, uvođenje u atmosferu proba preti da rezultira ne samo demistifikacijom pozorišta nego i pojednostavljenjem osnovne teme predstave. A ona je, evidentno, mnogo ozbiljnija od bilo čega što se dešava na pozorišnim probama. Autori predstave vešto izbegavaju sve zamke, a primena postupka metateatralnosti, dakle forme pozorišta u pozorištu, omogućava im da, prvo, osmisle i realizuju promišljen a svakako neophodan uvod, da primenom takozvanog „teatra predavanja“ (lecture theatre) gledaoce upoznaju s problemom, ali da, drugo, stvore mogućnost šireg pristupa ovom fenomenu. Pokazaće se da je sagledavanje iz više različitih uglova u ovom slučaju neophodno jer, kao i u slučaju nesrećne Tolstojeve junakinje, ni ovaj problem nije jednodimenzionalan.

Na samom početku predstave, od glumaca koji čitaju autentične novinske naslove vezane za temu kojojm će se baviti, doznajemo da ogromna većina samoubistava adolescenata ostaje nerazjašnjena. Ali ne samo sa stanovišta porodica koje su ostale bez nekog od najbližih, što je i očekivano, nego je i objektivno teško racionalnim razlozima objasniti zašto je mlada osoba odlučila da odustane od života, iako je bila voljena, premda je bila popularna u svojoj okolini, a nije imala ni probleme u ljubavi, školi…

Nakon opštih konstatacija, u svojevrsnom uvodnom predavanju, posle navođenja statističkih podataka i nabrajanja konkretnih slučajeva koji su odjeknuli u javnosti, akteri predstave započinju navodnu probu, a ona im omogućava da se upuste u rekonstrukciju jednog od tragičnih događaja. Tako se predstava fokusira na samoubistvo mladića koji ničim nije nagovestio na šta se sprema. Najverovatnije nastala na osnovu pomoći konkretne porodice, rekonstrukcija se odvija po logici uobičajenog procesa rada na predstavi, zasnovana je na sistemu po kojem glumci ulaze u lik, a ovim postupkom, kroz promišljena, logična pitanja, oni pokušavaju da „uđu pod kožu“ likovima koje tumače. Upravo zbog dokumentarističkog karaktera predstave, oni odustaju od pretpostavki, zaključaka ili tvrdnji koje bi se ticale samoubice; njega, naime, u ovoj predstavi nema. Postoje, međutim, svi ostali – njegovi roditelji i njegova sestra. Oni su jedini pouzdani put do istine. Ili tačnije, do jedne od mogućih istina. S njihovim likovima će pirotski glumci, vođeni redteljem i dramaturškinom, pokušati da se poistovete, da bi ono što je u životu verovatno na pozornici učinili uverljivim i tačnim.

Pozorišne probe podrazumevaju duge i temeljne pripreme, postavljanje pitanja, traganje za odgovorima, neprestana preispitivanja, niz pokušaja i promašaja, a cilj je da ono što na koncu uđe u predstavu bude životno uverljivo. No, glumci ne tragaju samo za svojim likovima i načinima njihovog funkcionisanja; oni na sceni moraju biti uverljivi i sa stanovišta funkcionisanja njihovih partnera, odnosno drugih likova u predstavi. Ovakvo uklapanje u složeni mehanizam predstave jedan je od elemenata za procenu kvaliteta dramaturgije predstave i njene životnosti. Baš takav pristup su autori predstave izabrali da bi ispričali ovu strašnu priču koja blagodareći dokumentarističkom prosedeu ostavlja utisak da se rasprava o samoubistvima adolescenata odvija pred nama i da nas se sve intenzivnije tiče. Pozorište u pozorištu u ovom slučaju podrazumeva i stilizaciju u kojoj se pojedine scene ponavljaju, ali svaki put na drugačiji način, uz neophodno ubrzanje koje podiže tenziju – i kod aktera i u gledalištu, ali i variranje različitih situacija u zavisnosti od karaktera glumačkog i rediteljskog pristupa, što opet omogućava sagledavanje konkretnih situacija iz različitih uglova.

Zbog svega toga pirotska predstava deluje kao lična ispovest predanih tragalaca, iskrena, uzbudljiva i potresna, lišena je odgovora, jer njih bi jedino mogli da ponude oni kojih više nema; pred one koji su tu – bili oni adolescenti ili su stariji – predstava je, međutim,  postavila mnoga pitanja. Jedno od najvažnijih krije se u naslovu i odzvanja poput upozorenja a tiče se nesrećnih porodica koje liče na one srećne.

Posle niza predstava kojih se po primenjenom istraživačkom postuku ne bi mogli da zastide ni mnogo veći ovdašnji teatri, nakon radionice koju je, kao svoj poslednji projekat, u Pirotu realizovao Igor Vuk Torbica, pirotsko Narodno pozorište je sada dobilo još jednu odličnu predstavu, važnu za tamošnji ansambl, za domaću publiku, ali i za naš teatarski život.

Aleksandar Milosavljević

Izvor: 3. Program Radio Beograda – pozorišna kritika

„Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja“.