Autsajderi i srednjeklasni luksuz

U središtu komada nalazi se likovi u vidu profesora književnosti Hermana i njegovog učenika Klaudija „ dečka iz poslednje klupe“, veoma talentovanog za pisanje.

Klaudio privlači profesorovu pažnju sastavom u kojem govori o drugu iz razreda Rafi. Sastav se završava tako što će najaviti nastavak.

Profesor je u krizi srednjih godina, takođe u bračnoj krozi, supruga Huana ostaje bez posla u galeriji u kojoj radi…

Rafa, učenik o kojem Klaudio piše jeste dečko iz porodice visoke srednje klase, dok je da Klaudio autsajder . On želi da uđe u Rafin svet koji ga zanima a koji pomalo i prezire. Klaudio će sastave pisati kao priču u nastavcima. Profesoru raste uzbuđenje i interesovanje probuđeno talentom koji je prepoznao kod dečaka i ući u vrstu pakta sa njim. Podržaće Klaudijeve namere koje se mogu smatrati svojevrsnim prelaskom socijalno prihvatljivih granica. Majorga  piše komad kao suptilnu kritiku društva i vremena kojem pripada. Kućna pomoćnica u Rafinoj porodici Elijana će ih napustiti, jer je Rafina majka Ester optužila da joj je ukrala jaknu ( Elijana je uzela jaknu iz kese sa stvarima koje je trebalo odneti u Crveni krst). Ester će zatim  silno žaliti zbog toga….

Dramaturškinja Aleksandra Jovanović obrađuje komad u više ravni, suptilno razdvaja svetove koje gledamo na sceni: Klaudijev svet, Rafin, profesorov….koji neminovno „ulaze“ jedan u drugi. Klaudio je i protagonist i narator koji nama lično priča priču, igra ga ubedljivo Nikola Mijatović k.g. Igra ansambla: Daniela Kovačevića, Sanje Radišić, Dejana Karlečika, Milana Kolaka, Nataše Ilin je složna i potpuno u službi priče.

Rediteljka Tijana Vasić će u reči reditelja reći: Veoma mi je zanimljiva činjenica koliko je savremenog čoveka počelo sve više da intrigira šta drugi rade „iza zatvorenih vrata”. Tome je uveliko doprinelo to što živimo u vremenu ekspanzije rijaliti programa. Upravo taj sveprisutniji voajerski momenat me je i privukao drami Dečko iz poslednje klupe, priči o malom voajeru koji u potrazi za bliskošću i pripadanjem na manipulativni način, kroz sastave koje razmenjuje sa profesorom, ulazi u tuđe živote i postaje rendgen jednog društva.

Rediteljka će granicu između scene i publike učiniti elastičnom, predstava se igra i delom u publici i delom u loži koja je tik uz scenu, podsetiće nas na naše granice, na to koliko su krute ili elastične i koliko lako, poput profesora podržavamo stvari koje donose uzbuđenje, nalazimo izgovor da ih podržimo, ali zapravo prelazimo etičke granice. Na posletku Klaudio je inteligentan, manipulativan i talentovan autsajder, takvi uz saradnju sa dobrim autoritetom neizostavno imaju šansu da promene perspektive.

Kostim (Blagovesta Vasileva), scenografija ( Mina Miladinović) i muzika (Ana Krstajić)  naglašavaju kontekst sveta ” Dečka iz poslednje klupe”, likovno je to svet koji u svakom od svojih planova sadrži dozu elegancije, estetike. Ravni svesti se ne razdvajaju  grubo,  naznačeni kroz senzualnost: Klaudijev doživljaj sveta je izražen mladošću, talentom i privlačnom drskošću, Rafin univerzum i svetonazor njegove porodice predstavljen je obiljem srednjeklasnog luksuza koji teži buržujskom idealu. Stvarnost profesora i njegove supruge diše intelektualnom atmosferom. Muzika Ane Krstajić gradi tempo izvođenja predstave i punktuiranjem naglašava događaje u predstavi. Svetlo ( Aleksandar Brustul, dekorateri Siniša Markov, Bogdan Boškov)  će naglasiti ono što vidimo na vrlo sofisticiran način. Kostim diskretno govori o godinama junaka kao i tome kako oni sebe doživljavaju.

Celukupna igra ansambla dočarava atmosferu uzbuđenja: viri se kroz tuđe ključaonice, zavode gospođe u godinama, svet je to koji ima nečeg od Apdajka i Ozona. Podsetiće vas da su iskušenja često ono zbog čega se čovek oseti živim.

Nataša Gvozdenović

Kritika predstave Dečko iz poslednje klupe deo je  projekta Kritičarski karavan  koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.