Представа 2.14 или анализа адолесцентног живота

У петак 23. септембра одржана је премијера представе 2.14 Давида Пакеа (David Paquet) у режији Игора Павловића и извођењу Драмског студија Градског позоришта Бечеј. Представа 2.14 још једна је успешна сарадња редитеља Игора Павловића са Градским позориштем Бечеј.

Давид Паке (1978) награђивани је драмски писац из Канаде, чије комаде до сада нисмо имали прилике да гледамо на аматерским сценама. Паке у тексту 2.14 као скенером разоткрива свет савремених адолесцената и неснађених одраслих који живе у нади да могу бар на трен да се дистанцирају од својих живота и да оду рецимо на одмор. Текст карактерише фрагментарна драматургија односно кратки резови као у савременим филмовима. Адолесценти по принципу погрешака и погодака решавају своје личне и породичне проблеме, освајају тактике пројектованог имиџа, склони су етикетирању, вербалном и физичком насиљу, рано се упуштају у сексуалне односе без љубави и (не)умерено користе психоактивне супстанце и алкохол.

Током креативног процеса реплике и ликови су делимично посрбљени што је допринело томе да се масакр у школи који се догодио тамо далеко учини (на жалост) и нама овде вероватним и могућим. Иначе, лик убице Карла је у тексту и представи присутан гласом и звуком из off-a који стварају утисак изневереног ишчекивања због његовог непојављивања на сцени. На жалост, старији не могу или неће да чују и да разумеју младе, што доводи до драматичних, а у овој представи и трагичних последица. У завршној сцени се открива енигма из наслова представе: 2.14 је тачно време када је Карл, водитељ школског радија безразложно поубијао своје другаре и наставника енглеског у школи.

Представа почиње са групом младих који дословно и симболично приказују гужву у којој живе и хаос у њиховим главама. Глумци који седе на столицама и начин њихове игре наводе публику на помисао да ћемо гледати још једну од представа документарног театра. Међутим, редитељ Павловић у тексту представе прати прото текст комада који приказује (не)поуздано сећање једне Мајке изопштене од своје околине. Павловић је успео да оствари узбудљиву, заводљиву и повремено шокантну представу, где сваки актер даје најбоље од себе, а заједно граде колективну игру, која никога не оставља равнодушним.

У представи 2.14 реалност се меша са триповима наркомана Косте (Димитрије Туцаков) који је час неснађени адолесцент, а час шармантни мађионичар, који свет креира на хиперболисан начин. Врхунац његовог трипа је појава Деда Мраза који прави глумачку егзибицију првог реда. Срђан Томић игра Даниела, наставника енглеског језика као погрешног човека на погрешном месту у погрешно време који незаинтересованим ученицима покушава да пренесе бар минимум знања. Томић помало укоченим и неспретним покретима игра овог интелектуалца који је заглављен на личном и професионалном плану. Гордана Адамов игра Мајку са маском ластавице, која би по сопстевним речима желела да буде корњача. Њен живот се променио из корена када је Карл, њен син, убио четворо својих школских другова и другарица и наставника енглеског. Теодора Здравковић игра Жану, бившу дебелу девојку која постаје атрактивна захваљујући бизарном третману дијете. Ако је раније била предмет исмевања својих вршњака, када смрша постаје заробљеник опсесивне жеље да буде вољена, која је води у нимфоманију. Угљеша Сурдучки игра лик Бориса као штребера који нема проблем са учењем, али има проблем да нађе девојку која ће га волети. Борис открива да су девојке склоне да помажу слепим људима са штапом и то почне обилато да користи. Међутим, почетак везе са агресивном Катарином показује да таква игра улога Борису није ни била потребна и да је он шармантан младић коме је требало само мало самопоуздања. Вања Бојовић игра Катарину, која тетовирањем и агресивним понашањем заправо крије рањивост и осећајност. Сцена са Борисом то показује, али на жалост сценским ликовима понестаје времена јер невидљиви и неумољиви Карл прекинуће њихове животе (и ову представу) тачно у 2 часа и 14 минута.

Извор: Култ

Критика је део пројекта „Критичка рецепција аматерског позоришта у Србији“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања.

Аутор: Милан Мађарев