О представи „Чудо у Шаргану“ (Театар инат, Удружење Пркос)

У недељу 11. децембра сам гледао представу Чудо у шаргану Љубомира Симовића у режији Андријане Симовић и извођењу Театра инат и Удружења Пркос у Културном центру Златибор. Чудо у Шаргану је први пројекат Удружења Пркос и Театра Инат (основани прошле године), а средства су обезбеђена на основу конкурса Општине Чајетина, уз подршку Туристичке организације Златибор и Културног центра Златибор. Театар Инат је у међувремену премијерно извео и Госпођу министарку Бранислава Нушића у режији Андријане Симовић.

Андријана Симовић (иначе глумица НП Ужице) је себи поставила изузетно тежак задатак када је одлучила да за редитељски деби изабере Чудо у Шаргану Љубомира Симовића. Сарађујући на многим представама као глумица она је упијала позоришна знања које је применила у режији своје прве представе. Пре свега, успела је да постигне да видимо сценске ликове као живе људе који се пробијају кроз живот како знају и умеју шездесетих година прошлог века негде на ободу Београда. У то време, кафана (,,Шарган’’) је била као друга кућа за многе посетиоце због приступачних цена хране, пића и дружења. Драматуршка особеност ове представе (редитељка, Ангелина Јевтовић и Ирена Парезановић) је да су изостављене сцене у којима се појављују двојица војника из Првог светског рата. У складу са тим, завршетак представе је постављен тако да су сви ликови присутни, и као нека врста хора појачавају поруку просјакињи да нас патња и ране обележавају и да без њих губимо свој идентитет. Ужичко коло  је било одличан замајац од уводне нумере, када сви улазе на сцену играјући, да би током представе разне варијације овог кола одређивале потребне штимунге и темпо-ритам извођења.

Андријана Симовић је успела да направи представу у којој нема малих и великих улога већ цео ансамбл одише моћном експресијом. У глумачком ансамблу Љиљана Јанковић помало успорено игра Иконију, власницу кафане ,,Шарган’’ а најефектнију улогу је остварила млада Александра Бонџулић (алтернација Јелене Тешић) као конобарица Цмиља. Нисам имао прилике да гледам Јелену Тешић као Цмиљу али Александра Бонџулић игра овај лик као да је писан за њу. Бонџулић је суверено ситуирана у начин говора Цмиље која долази из Кремана у Београд, показује раскошан комичарски таленат, не либи  се да игра  из другог плана за партнере и показује изразити смисао за импровизацију. Импресивна је сцена где Цмиља чистећи не баш стручно столове и столице у кафани ,,Шарган’’ заврши некако испод стола за којим седи мудри Ставра (Бранимир Аћимовић), иначе део непописаног инвентара кафане. Извирујући испод стола Цмиља машта о својој будућности са  мужем, децом и кућом, а притом изгледа као куца која извирују из своје кућице. У овој поставци ,,Шаргана’’ вероватно по први пут видимо Просјакињу (уместо Просјака из Симовићеве драме) која из најбоље намере преузима патње и ране целог света на себе. Марија Маричић као Просјакиња даје јединство двојства опасности и рањивости овог лика. Бојана Костовић као Госпава, анимир дама широким потезима (у гласу, покрету и мизансцену) креира свој лик. Госпава Бојане Костовић покушава да се узвиси изнад свог понижавајућег посла девојке на извол’те, налази себи сличног мушкарца кога убије у афекту када схвати да је још једном не само преварена, већ и понижена и опљачкана. Госпава Бојане Костовић на Анђелковој сахрани показује карактерни преокрет јер се нада да ће пре одласка у затвор добити бар коју топлу реч од особља и сталних гостију кафане ,,Шарган’’. Међутим, од Госпаве се сви дистанцирају а поготово дотле симпатична Цмиља која је коначно нашла вољног женика у средовечном Ставри. Владимир Арсић игра Анђелка као симпатичног момка коме је потребно тако мало, а то мало је много, да почне да води поштен живот. Марија Јеремић као Јагода игра отреситу младу девојку, која воли да попије, с разлогом или без разлога, па чак је спремна и да изудара некога за кога мисли да је напасник. Андријана Симовић је изузетно надахнуто поставила сцену у којој се Јагода, Иконија и Цмиља (не)намерно опијају док детективски разрешавају мистерију: ко је Јагодин отац? Зоран Каначки игра Скитницу веома убедљиво од тренутка када је ,,прогледао’’ (после проспаване ноћи и просјакињиног преузимања његових рана које му је задала ћерка Јагода) и сетио се коначно ко је и каква је била његова жена. Филип Ивановић игра Вилотијевића, политичара у слободном паду као човека без изразитих својстава кога баш ТО препоручује да се бави политиком, Ратомир Јовановић игра иследника Манојла који се лако уклапа у сваку средину, али теже у аспекте полицијског посла који захтевају трчање. Марко Мутавџић игра Милета као преиспољну кукавицу и мутикашу који би се продао за ситну пару и издао и најближе само да коначно оде из кафане ,,Шарган’’ која је његов усуд.

Андријана Симовић је већ првом режијом показала да је аматерско позориште добило велико појачање јер је спиритус мовенс не само за своје позориште, већ и за Ужице и околину. Андријана Симовић, глумица Народног позоришта из Ужица се препоручује оваквом представом и за режију у професионалном позоришту. Питам се, питам, које ће то позориште бити?

Критика представе Чудо у шаргану Љубомира Симовића у режији Андријане Симовић и извођењу Театра инат и Удружења Пркос  је део пројекта „Критичка рецепција аматерског позоришта у Србији“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања.

Аутор: Милан Мађарев

Извор: Култ