ЧАСОПИС ,,СЦЕНА’’ РАЗГОВОР СА ДЕЈАНОМ ЦИЦМИЛОВИЋЕМ

Дејан Цицмиловић је истакнути позоришни, филмски и ТВ глумац, редитељ 60-ак представа у аматерским и професионалним позориштима и професор глуме на Факултету уметности у Косовској Митровици. Цицмиловић је режирао са великим успехом аматерске представе у Рачанском позоришту Културног центра ,,Радоје Домановић’’ из Раче, Позоришту Центра за културу ,,Масука’’ из Велике Плане, у Драмском студију “ЛУЧА” КУД-а “Крушчић”  и  Камерној сцени “Мирослав Антић” из Сенте. Његове представе су овенчане многобројним наградама на аматерским фестивалима и веома често су биле у такмичарском програму Републичког фестивала аматерских позоришта Србије у Кули. Ожалошћена породица Б. Нушића коју је радио у Камерној сцени “Мирослав Антић” из Сенте је победила и на Фестивалу фестивала у Требињу, што значи да је 2014. године била најбоља аматерска представа у читавом региону. Повод разговора са Цицмиловићем је његов рад са аматерима који је прерастао у позоришну мисију и представе које карактерише препознатљива редитељска поетика.

ММ Професионални глумци веома често свој позоришни пут деле на два периода: на период пре студија глуме и после студија глуме, или на рад у аматерском позоришту и на професионално бављење позориштем. У једном вашем интервјуу за Нишке вести навели сте да се глумом бавите професионално од 15 године када сте уписали Глумачку школу у Нишу. Који су педагошки принципи које сте тамо усвојили, а одредили су ваш позоришни пут?

Дејан Цицмиловић Глумачка школа у Нишу изнедрила је две генерације глумаца. Нема позоришта у Србији које у свом ансамблу нема неког од бивших ученика те школе. Међу њима су и позната имена као сто су Кокан Младеновић, редитељ, Бранислава Илић, драматург, Данијела Угреновић, Александар Михаиловић, Сања Крстовић итд. Обе класе водила је Мима Вуковић Курић, глумица Народног позоришта Ниш. Од ње смо сви научили да поштујемо театар, да припадамо њему и да у себи гајимо пре свега људске, али и уметничке квалитете, који ће нас у животу одредити као личности. Волети театар у себи, а  не себе у театру, неговати лични стил и израз, бити слободан у промишљању, користити позоришни занат у племените сврхе, имати меру, бити мисионар и користити моћ уметности у хуманом и просветитељском правцу и бити слуга свог талента који мора да се поштује.

ММ На драмском одсеку Факултета уметности у Нишу ИУНП од 2005. године сте радили  као асистент на предметима сценски говор и техника гласа,  а од 2009. године предајете глуму на Факултету уметности у Косовској Митровици. Колико је ваш глумачки ангажман и педагошки рад у домену глуме утицао да почнете да се бавите режијом?

ДЦ На првој проби са глумачким ансамблом истакнем управо то да сам по занимању глумац, и да ћу глумцима највише помоћи у остваривању својих улога. Увек истакнем и то да режију нисам студирао и да сам приучен за тај посао, али да ме искуство можда чини компетентним да покушам да се тиме бавим. Глумцима са којима сарађујем беспоштедно преносим своја знања и искуства о позоришту. Трудим се да процес рада на  представи буде и школа глуме у којој се науче основе глумачког заната.

ММ Која је прва представа коју сте режирали у аматерском позоришту?

ДЦ 1998. године у аматерском позористу у Рачи, комад Небојше Ромчевића ,,Живот у Гробљанској улици’’.

ММ Веома често професионални позоришници кажу да поново откривају позориште у раду са аматерима? Какво је ваше искуство?

ДЦ Режијом сам почео да се бавим зато што, врло често, у каријери нисам имао прилике да бирам улоге и играм у комадима који су ме лично занимали и преко којих сам могао да искажем свој став према свету, друштву, животу и проблемима који нас тиште. Схватио  сам да сам тај лични бунт могао  да се искажем једино кроз режију комада и теме које сам сâм бирао. Кад сам за то добио прилику био сам испуњен у сваком смислу.

ММ Има веома много покушаја да се дефинише позоришна режија. Једна од тих дефиниција каже да је режија уметност компромиса и да се редитељ труди током креативног процеса да их учини што мање. Шта је за вас позоришна режија у аматерском позоришту, а шта у професионалном позоришту?

ДЦ Мој приступ режији је сличан, малтене исти, у професионалном и аматерском ансамблу. Режија  захтева пре свега добру и озбиљну  припрему текста, идеје, концепта, циља, а понајвише добру организацију и комуникацију између глумаца и редитеља, сарадника и сектора технике. Временом сам схватио  да добра и темељна припрема пре почетка рада на представи умногоме олакшава сам процес. Компромис може да помогне у извесним моментима, али такође може да буде погубан за креативни процес и да одмогне основној идеји и концепцији. Нисам присталица компромиса у уметности.

ММ У последњих година дана у фокусу ваших истраживања су комади  Александра Поповића. Режирали сте представе Мрешћење шарана у Центру за културу ,,Масука’’ из Велике Плане, која је ове године била у такмичарском програму 63. РФАПС-а у Кули, Смртоносну мотористику Рачанског позоришта Културног центра ,,Радоје Домановић’’, а тренутно теку пробе представе Развојни пут Боре Шнајдера са ансамблом Камерне сцене ,,Мирослав Антић’’ у Сенти. Шта је то у делима Поповића што их чини и данас актуелним?

ДЦ  Актуелност драмских  текстова Александра Поповића је присутна у времену у којем живимо можда и више него у времену када су та дела настала. Та свевременост  и универзалност тема, различитост жанрова, лепеза необичних, помало нестварних, али могућих ликова и њихова катарзичност, смех и сузе, чини га једним од највећих писаца српске драмске књизевности. Бавити се комадима Александра Поповића и имати могућност да их режирам за мене представљају привилегију у позоришном смислу.

ММ Некада је била ретка појава да аматерски и професионални глумци наступају заједно у представама. Данас је то све чешћи случај. Да ли сте имали такво искуство и да ли таква представа захтева посебан редитељски приступ?

ДЦ Не, никада нисам имао такво искуство. Мој редитељски приступ је исти у раду са аматерима и  професионалним глумцима. Оно што олакшава посао редитеља у раду са професионалцима је исти језик, односно терминологија позоришних израза који дефинишу процес рада и комуникација је лака. Рад са аматерима, нарочито онима без позоришног искуства, захтева едукацију у том смислу и додатна објашњења по питању сценског израза, жанра, лика, односа, радње, сукоба, итд.

ММ Током последње деценије прошлог века граница која дели аматерско и професионално позориште је постала флуидна, а понекад се чак и изгубила. Та промена је настала јер је креативни процес у фокусу извођачких уметности и позоришта, а не више завршено уметничко дело. Такође, сведоци смо ширења различитих облика примењеног позоришта чија се искуства све чешће користе и у професионалном позоришту. Какав је ваш однос према примењеном позоришту?

ДЦ Примењено позориште је, пре свега, едукативно /терапијског карактера и њиме се углавном баве педагози, психолози и они који раде са одређеним групама људи који, евентуално имају одређене проблеме у комуникацији и сл. Арт терапија, театро терапија и друге методе се базирају на радионичарском раду, кроз одређене глумачке вежбе, које помажу људима да се извесни проблеми реше или уклоне. Колико је све то успешно, лично не знам, али предпостављам да резултата има. Подржавам сваки облик помоћи људима, али  немам искуства у том смислу, нити сам се икада тиме бавио.

ММ Дугогодишњи аматери сматрају да је све теже радити са младом генерацијом, јер је њихова пажња, концентрација и посвећеност много мања него раније. Да ли сте и ви приметили ову промену или је то само паушални утисак једне генерације и жал за прошлим временима ,,када је све било лепше и боље’’?

ДЦ Са младим људима је задовољство увек радити. Ми стално имамо потребу да говоримо како је некада било боље, а у ствари и није тако. Свако време је имало своје добре и лоше стране. Треба прихватати живот сад и одмах, без предрасуда. Приоритети младих људи нису увек и у сваком времену исти. Оно што је мојој генерацији било важно садашњој можда и није, али ја то поштујем и подржавам у сваком смислу.

Милан Мађарев