Hvatanje neuhvatljivog

Nastao prema istoimenom romanu Ildiko Lovaš, tekst predstave “Kad te bog ritne u stomak” u neobičnoj, mozaičkoj formi sakuplja rascepkane komadiće ispovesti o životu i karakteru Geze Čata, subotičkog pisca, slikara, kompozitora, koji je živeo na kraju devetnaestog veka, kada i Deže Kostolanji (dramaturg Kornelija Goli). Ovaj snažan poetski mozaik rasvetljava složenost Gezinog  lika i dela, iz uglova njegove majke, žene, ćerke, kao i njega samog, otkrivajući jedan nesvakidašnje tragičan život neuklopljenog pisca na margini, u večnoj, izmičućoj potrazi sa sobom. Nerazmrsivo upleten u ludilo sopstvenog uma, u zamršenu mrežu podivljalih strahova i sumnji, on će poput Bihnerovog Vojceka ubiti svoju suprugu, a zatim i sebe.

Neobično prodornu poetsku i filozofsku snagu teksta, reditelj Andraš Urban prevodi u neodoljivo raskošan scenski jezik, sastavljen od zavodljivih simboličkih prizora, spleta glasova, fizičke igre glumaca, smene boja i senki, kao i psihodelične muzike, koji odgovarajuće odražava nagomilane patnje izmučenog protagoniste, kao i ljudi iz njegovog okruženja (kompozitor Silard Mezei, kostimograf Marina Sremac). Poetska moć igre podseća na neke ranije Urbanove predstave, “Kišinjevsku ružu” i “Urbi et Orbi”, koje su slično postizale da lepota poezije prokulja iz pakla turobne stvarnosti, da patnja izazove neopisivi mir i spokoj, onda kada joj se prepustimo, kada se pomirimo sa njom. Može se reći da se upravo u toj metafizičkoj utehi, kako je Niče nazvao smisao dionizijske umetnosti, nalazi poseban značaj ove katarzične predstave, koja je pronašla ono mesto gde izmrcvarena svest postaje izvor snage duha, još jedan od nebrojenih dokaza da je veoma porozna granica između svetla i tame, pakla i raja.

Tokom većeg dela predstave, glasovi preko zvučnika izgovaraju fragmente teksta, praćene ekspresivnim pokretima tela glumaca, otelotvorenja likova koji grade složenu slagalicu Čatovog života i smrti (Livia Banka, Gabriela Crnković, Timea Filep, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Robert Ožvar, Andrea Verebeš). Raskošno su inspirativni prizori Čatovog rađanja, prikazanog kroz plutanje nagog glumčevog tela u vodi velikog akvarijuma, kao i njegove fizičke smrti, kada kostur zamenjuje živo telo u akvarijumu. U pozadini se simbolički smenjuju boje platna, od crvene, preko zelene i plave, do beličaste, a na njemu se takođe poetski izražajno ocrtavaju obrisi tela, naslućujuće senke ljudi, nagoveštaji prisutnosti.

U građenju ovog neobično intenzivnog poetskog kosmosa, koriste se maske i blato, što donekle podseća na teatar Jožefa Nađa, srodno pozorište priviđenja i utvara, čiji je cilj, može se reći, izraziti nevidljivo. Ono koje je od presudne važnosti za razumevanje ovog vidljivog, opipljivog sveta, koji može da se opiše rečima. U predstavi je to, između ostalog, svet Gezine majke, rastrzan pritiscima majčinstva, bolom promenjenog tela i užitkom beskrajne, neuslovljene ljubavi, kao i Gezin svet, odran nesigurnostima i osećanjima nižih vrednosti, strahovima od razočaranja, impotencije, od života i smrti. A u nastojanjima da se izbore sa izazovima oba sveta, likovi posrću, puze, sklupčavaju se u utešni oblik fetusa, zatvaraju se u simboličke kaveze, vrište, dahću, gegaju se na teškim koturnama, gnječe svež paradajz po svojim telima, otelotvorujući na sceni jedan snoliki univerzum, odblesak (ne)uhvatljive suštine ljudskog bića, spoj svesnog i nesvesnog, individualnog i kolektivnog, prošlosti i sadašnjosti duše.

Izvor: Politika

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture