O balonima i ljudima

Tekst predstave “Šta će biti sa svima nama”, autorski projekat Borisa Liješevića i Fedora Šilija, nastao je u procesu proba sa glumcima, Sarom Simović, Zvonkom Gojkovićem, Natašom Ilin, Sanjom Radišić, Mirkom Pantelićem, Draganom Đorđevićem, Stefanom Juaninom i Dejanom Karlečikom. Radnja se odvija tokom proslave dvadesetogodišnjice postojanja “Ja banke”, simbolu korporativnog kapitalizma, opsesivnog potrošačkog materijalizma i narcisoidne samodovoljnosti, odrednica našeg doba,. Skup zaposlenih u banci, sa prigodnim govorima, poklonima i pojačanim izlivima emocija, plodno je tlo za izlivanje sakrivanih istina, odnosno kuljanje laži koje otkrivaju dvoličnost likova i krajnje krhku stabilnost njihovih odnosa. A njihovi odnosi nisu samo profesionalni – Sara i Stefan su pred brakom, Stefan i Dejan su kumovi, Sara i Panta su ljubavnici itd. Takve okolnosti izazovno usložnjavaju značenja, preplitanje intimnih i profesionalnih zbrka, gradeći u celini jedan istinit, živ i višeznačan mozaik naših globalno napetih vremena. Najveća vrednost teksta i predstave je širok opseg pitanja koje autori ironično pretresaju, od kritičkog odnosa prema opsesijama otuđujućom tehnologijom, preko postpandemijskih i ekoloških trauma, do pitanja opstanka u kolektivu, lojalnosti i fer pleja. Na sceni se duhovito ruše sterotipi sa kojima svakodnevno živimo, što izaziva visok stepen identifikacije publike i vrlo upadljivo komičko rasterećanje.

Na svedeno dizajniranoj pozornici, prigodno svečano obučeni, glumci nastupaju pod svojim imenima, istinski nadahnuto, sa zaraznom posvećenošću koja osvaja gledaoce (scena Andreja Rondović, kostim Vesna Varićak). Opipljiva energija njihove igre nameće ideju da je radionička osnova teksta, činjenica da je nastao iz ličnih misli glumaca-koautora, izvaredno jak podsticaj za autentičnije izvođenje. A njihove ideje pogađaju u srž neuralgičnih tačaka našeg doba. Na primer, Gedžin monolog koji prati njegovo odbijanje poklona pametnog mobilnog telefona, problematizuje složenosti savremenog tehnološkog otuđenja. Ironično se razobličava karakter jednog ekscentrika koji propoveda povratak prirodi i grljenje drveća, verujući i da je Zemlja ravna ploča. Indikativni su i govori direktora banke Pante, kao i nove koleginice Sanje, koji klišetiziranim obraćanjima propovedaju važnost i uticaj delovanja njihove filijale. Sa razvojem radnje, kroz različite postupke, stereotipi doživljavaju krah kroz subverziju razorne ironije, kritički se razgolićuju prazne floskule u javnim komunikacijama, šuplje tirade o društvenoj odgovornosti i solidarnosti. Važna osobenost predstave je vešta akrobatska igra na tankoj granici igre sa klišeima koji se prosipaju po sceni, da bi se potom kroz finu ironiju stvorio analitički odmak prema njima, distanca koja ih istovremeno slavi i negira. U tom smislu je indikativno rešenje snimanja uživo video klipova proslave, mobilnim telefonom, koje će otići u nepredvidivim smerovima.

Ova predstava se formalno-stilski donekle nadovezuje na ranije dokumentarističke predstave Borisa Liješevića, “Čekaonicu”, “Plodne dane” i “Očevi su grad(ili)”, sa kojima deli upečatljivu scensku istinitost. Proslava banke se odvija u pozorištu, čime se takođe podržava verodostojnost izvođenja. U građenju likova povremeno ima izvesne naivnosti i nedoslednosti u postupcima, na primer, kada se Stefan bez ikakve upitanosti vraća Sari, nakon saznanja da ga je prevarila sa direktorom. No, to suštinski ne smeta predstavi jer je ona izgrađena na komičnoj teatralnosti, na ludizmu, igri i igranju, koji dopuštaju odstupanje od realističkih pravila tkanja dramske radnje.

Pitanje “Šta će biti sa svima nama?” neka je vrsta lajtmotiva, ili refrena, koji ponavljanjem, iz usta različitih likova, poprima značenje mantre, ili molitve, sa naznakama uspostavljanja transcedentalnog smisla. Sličan smisao ima i ponavljanje Konstraktine pesme “Žvake”, čiji stihovi “Ovo nije život, ovo je rat” lebde iznad naših glava kao tmurni oblaci.  Takođe, može se pretpostaviti da su baloni od žvake u Konstraktinoj pesmi, koji “pucaju kao ljudi”, izrodili ideju postavljanja scenskih balona. U par scena, oni se mogu tumačiti kao slikoviti simbolički odraz radnje, vizuelizacija stanja likova, izduvanih balona.

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture