Crna ovca

Iako je Crna ovca nastala po tekstu Vide Davidivić, ne možemo se oteti utisku da je kraljevačka predstava zapravo demonstracija rezultata teatarske radionice i kreativnog procesa kroz koji su prošli autori i akteri predstave. No, čini se da ovaj utisak nije slučajan i rezultat je namerе. Kao da je tekst tokom proba obogaćen elementima iz sfere ličnih iskustava glumaca. Nema sumnje da je ovakav utisak posledica vešto pisane drame, da je spisateljica želela da priču o državi lopova, lopovluka i izopačenog sistema vrednosti ojača ispovednim tonom aktera koji, direktnim obraćanjem publici, sugerišu privid dokumentarnosti, što priču čini sugestivnijom.

Možda je autorka tako htela da uspostavi balans između brutalne teme i poetskog literarnog postupka; da na fin način uvuče publiku u naizgled bajkoviti ambijent u kojem egzistiraju likovi poput Poštenjaka i Ljubavnice, da bi na koncu pokazala pravo lice stvarnosti. A karakter te stvarnosti definišu Šefica i Vođa bande. Surova je to stvarnost grabeži, pljačke i atmosfere u kojoj je prirodno otimati. U takvoj stvarnosti jedina akcija može biti samo negativno određena, a odbijanje da se u njoj učestvuje – što čini Poštenjak – rezultira prividnim poremećajem sistema.

Videćemo – a to i iz iskustva znamo – da ovo iskakanje iz koloseka ipak ne doprinosi uspostavljanju pravde. Spisateljica se, naime, pograva paradoksom i apsurdom. Istina, kod nje neki od lopova na kraju postaju siromasi, ali to nema veze sa pravdom. Kao i svi sitni izvršioci, i ovi lopovi propadaju, no Šefica bande postaje Bankarka, zatim Tužiteljka, pa Ministarka, a onda, pošto stekne diplomu, i Profesorka. Tako se krug opšte društvene devijacije zatvara, a istovremeno je precizno definisan mehanizam stvarnosti koju ispočetka doživljamo kao bajkovitu fantaziju, onda kao rđavi vic, a na kraju noćnu moru i perpetuumobile koji, po modelu funkcionisanja neoliberalnog kapitalizma, melje život. Otuda junaci drame, kad se nađu u tako definisanom Velikom mehanizmu, konstatuju da su na kraju pokradeni. Ostali su bez imetka, ali i svega ostalog, pa i vlastitih identiteta.

Ako je spisateljica na svoj način sledila Brehtovu konstataciju da provaljivanje u banku nije ništa spram osnivanja banke, onda je Snežana Trišić režiju zasnovala na Brehtovom poimanju teatra. Vlastitu scenografiju je, uz asistenciju Irene Nikolić, svela na konture i obrise realnih prostora, stvarajući privid stvarnosti čiju suštinu čine ljudski karakteri. U tom svetu sve je fluidno, neprestano se menja, no prave granice su precizno definisane, nepromenjive su i uspostavljaju lavirint kroz koji akteri, poput laboratorijskih pacova, pokušavaju da nađu izlaz. Spasa, međutim, nema. U brehtovskom kontekstu funkcionišu i tekstovi songova, ali ne kao komentar nego ilustracija radnje, omogućavajući glumcima, Nikoli Voštiniću, Aleksandri Arizanović, Zoranu Cerovini, Gorici Dinulović, Vladimiru Jovanoviću, Predragu Pavloviću, Biljani Talić i Svetlani Milenkovič, da iskažu zavidne pevačka kvalitete. Ono što je određeno rediteljskim minimalizmom, glumci realizuju tačno – uspostavljaju kontakt s gledaocima i „uvlače“ ih u igru, a ono što spisateljica definiše kao dramski okvir, oni efektno realizuju.

Nejasno je, međutim, zašto muzika za songove pripada fundusu revolucionarnih, proleterskih i levičarskih pesama. Sugeriše li se time da klica današnjice potiče iz vremena revolucionarnih zanosa i, docnije, obnove i izgradnje? Ili je vreme relativizovalo svaku kritiku postojećeg, pa su otuda besmisleni svi potencijalni pokušaji promene stvarnosti? U aktuelnom trendu brisanja ideoloških razlika to možda i nije važno, ali je sa stanovišta definisanja pozorišnog stava i te kako je bitno.

Aleksandar Milosavljević

2. Program Radio Beograda – pozorišna kritika

Kritika je deo projekta „Kritičarskog karavana“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.