Omnibus o psihičkom nasilju

Tradicionalno shvaćeno, pozorište je veliki dužnik književnosti. Dramski tekst je fundamentalni pozorišni preduslov, a scenski jezik umnogome se artikuliše kao sredstvo oživljavanja literature. Iako savremeno shvatanje pozorišta počiva na sasvim drugačijem stanovištu koje insistira da se scenska zbivanja imaju doživeti kao posve autonomni umetnički izraz, to nikako ne znači da moderni teatar zamenjuje tradicionalni, već podrazumeva paralelizam i pluralizam teorijske svesti i umetničke prakse. Stoga, može se govoriti o različitim stepenima pozorišne autonomije kojeg se umetnici scene nikada sasvim ne odriču.

Profesionalni kontekst podrazumeva čitav niz konvencija i zanimanja – od pozorišne zgrade, prodaje ulaznica, razvođača, stalnog glumačkog ansambla, tim tehničara, administraciju, angažovanja reditelja, itd. – jedan složeni mehanizam koji već sam po sebi nalaže visok stepen autonomije. Tek u amaterskom kontekstu koji samo delimično i u daleko skromnijim okolnostima proizvodi pozorišne predstave, može se dogoditi upregnuće scenske izražajnosti u drugačije svrhe koje se u većoj meri odriču navedene autonomije. Centar za kreativno odrastanje i multikulturalnu saradnju (CEKOM) mesto je druženja u kome generacije mladih kroz dugi niz godina pronalaze adekvatan prostor za izražavanje svojih misli, osećanja i umetničkih ambicija. U slučaju predstave pod nazivom „Tragovi“, koji je osmislila i režirala grupa devojaka i momaka, nastala je omnibus izvedba motiva iz zbirke priča „I ovo je nasilje…“. Predstava mladih izvođača i izvođačica je proizašla iz kolekcije priča mladih autorki i autora koji su pisali na temu psihičkog nasilja u partnerskim odnosima. Zbirka je proizašla iz projekta „Kultura za demokratiju“ koji uz podršku Švajcarske vlade sprovodi Hartefakt fond, kao iz projekta „Snažnije zajedno“ Trag i OAK fondacije.

Devetnaest mladih iz Srbije učestvovalo je na višemesečnim radionicama gde se uz mentorsku podršku razgovaralo o rodno zasnovanom nasilju, sa fokusom na psihičko nasilje i različite modalitete u kojima se ono javlja. Nakon toga grupa je prošla i kroz kurs posvećen pisanju kratkih priča. Geslajting, ponižavanje, manipulacija, okrivljavanje, tretman ćutanja, emocionalno zanemarivanje, vređanje, prinudna kontrola, dehumanizacija, izolacija, pretnje i zastrašivanja su aspekti psihičkog nasilja koji prožimaju te kratke priče. Na promociji zbirke u Kulturnom centru Zrenjanin koja se dogodila 05.12.2023. organizovan je multimedijalni događaj u kom je CEKOM izveo svoju predstavu, zatim su pojedine autorke i autori čitali odlomke iz svojih priča, nakon čega je usledila panel diskusija. Predstava „Tragovi“ je u tom smislu rezultat podređivanja pozorišne autonomije jednom suštinski književnom događaju. Nastala je kao dopuna, dodatna iluminacija pojedinih
aspekata zbirke i njene promocije. To, međutim, nikako ne znači umanjivanje njene vrednosti. Stepen autonomije pozorišnog događaja nije u direktnoj vezi njegovom važnošću i kvalitetom.

Iako su „Tragovi“ nastali u službi promocije, oni kao takvi imaju svoj veliki značaj. Predstavljaju odigravanje priča mladih autora i autorki od kojih je većina prvi put objavila neki tekst. Podižu značaj njihovom radu i podstiču ih na dalje umetničko istraživanje. U drugom mediju oživljavaju prozni tekst koji poseduje intrinzične dramske kvalitete jer govore o partnerskom nasilju, često obiluju dijalozima i sukobima partnera. Proširuju potencijalnu publiku jer edukativne priče o psihičkom nasilju prenose u drugi medij.

Priče su uglavnom napisane tako da se fokusiraju na jedan oblik psihičkog nasilja u partnerskim odnosima sa namerom da kod čitaoca probude svest o mehanizmima suptilnog zlostavljanja. Takve su i scene koje za priliku promocije izabrao CEKOM. Oni su prozne delove zadržali tako što ih saopštava glumica u ulozi naratora, a dijaloške partiture se igraju u standardnom dramskom odnosu. Uz upotrebu sredstava kao što je zaustavljanje vremena tako što se glumci zamrzavaju u jednom položaju i flešbekova, kratkih osvrta na događaje koji su prethodili nekom sukobu, ansambl CEKOMA na plastičan i krajnje sveden način predočava primere psihičkog nasilja, temi o kojoj se u našem društvu nedovoljno govori i zna. Njihova predstava je dobar primer odricanja od pozorišne autonomije i stavljanja scenskih sredstava u službu književne promocije i tribine. Tako nešto moguće je samo u amaterski okvirima jer oni nisu uslovljeni profesionalnim konvencijama i obavezama te se pozorištem mogu baviti i na manje formalan način. Istovremeno, ne postoji razlog da mladi CEKOMA svoj već veliki trud ne prošire iznutra, te ga razviju i usložne do razmera
celovečernje predstave koju bi mogli da izvode i samostalno. Tako nešto moglo bi da ima veliki značaj jer bi se svest o psihičkom nasilju mogla značajno povećati igranjem ped raznovrsnim auditorijumom.

Andrej Čanji

Kritika je deo projekta Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije pod nazivom Kritička recepcija amaterskog pozorišta u Srbiji ko je ove godine podržalo Ministarstvo kulture Srbije