Svedočanstvo boljeg života

Svako vreme ostavlja predanju više traga o svojim nesrećama nego o svojim uspesima. Čemer lakše nalazi svoje mesto u istoriji. Retko se dogodi da jednim trenutkom vlada potpuno zadovoljstvo jer je utučenost zbog zemaljske bede isuviše rasprostranjena. Zraci svetlosti koji ipak prodiru do našeg zamračenog tla sačinjeni su od čežnje za lepšim životom. Ta se češnja u dovoljnim količinama preobražava u činove ljubaznosti, hrabrosti i dobrote iz kojeg naše postojanje crpi nasušnu snagu. Iako se takva dela ne pamte dovoljno, sama činjenica da stremimo, želimo i volimo svedočanstvo je njihovog uspeha.

Sticaj okolnosti, neki bi rekli sudbina, nametnuo je 3. maja veliku tragediju koja se nedužnom krvlju upisala u istoriju i naš kolektivni bol, ali je istoga dana jedan mali tračak nade, jedna stidljiva iskra dobrote zasvetlucala u Kulturnom centru Zrenjanin. Kada smo se to jutro svi pitali kako je moguće da nam se nešto tako dogodilo u Beogradu, neka zrenjaninska deca su mesecima pre svega toga mislila drugačiju misao – kako je moguće da nam se nesreća ne dogodi. Školarci okupljeni u kreativnom centru CEKOM bavili su se problemom koji ih je najviše morio – usamljenošću; i tragali su za pozitivnim odgovorima na svoju patnju.

Odložen dan žalosti doveo ih je u dilemu: ako nisu zakonski obavezni da odlože svoju premijeru, da li je moralno uveče igrati predstavu kada se na početku istoga dana dogodio nezamisliv zločin. Odluka da ne menjaju svoje planove bila je ispravna. Predstavu je posvećeno režirao Predrag Karanjac, ali su joj novonastale okolnosti dale jednu neočekivanu dimenziju. Iako je kreirana tako da bude događaj nade i katarze, te su njene osobenosti doživele neslućene razmere.

Naslov je proizašao iz refrena čuvene pesme Eleanor Rigby koju Bitlsi objavljuju 1966. godine na svom albumu Revolver, a koja se u obrađenoj verziji može čuti u više navrata tokom predstave. Svi ti usamljeni ljudi govori o devojčici koja se zbog gubitka bliske osobe sve više prepušta stanju tuge. Radnja se dešava tokom jedne noći, koja će se ispostaviti kao trenutak spoznaje i prihvatanja. Autori napominju da su temu usamljenost prepoznali kao veoma važnu, naročito kod mladih osoba, a cilj im je da se o tome više govori. Takođe, saopštavaju da je u predstavu utkan lični materijal aktera koja stanje usamljenosti sagledava sa emocionalnog, mentalnog i socijalnog aspekta.

Svetlosni i zvučni efekti uz koreografiju imaju simboličnu funkciju kojom se oslikava stanje unutrašnjeg nemira. Kolektivno ruganje junakinji dodatno otežava nezavidnu situaciju u kojoj se nalazi. Konflikt se javlja na relaciji devojke i njenih vršnjaka, kao i na unutrašnjem planu – ona sama ne ume da se izbori sa emocijama koje je savladavaju. Kao sredstvo progresa radnje, a konačno i kao mehanizam razrešenja zapleta, koristi se rudimentarno dramaturško sredstvo – pojava metafizičkih entiteta koji predstavljaju nešto poput dobrih duhova ili anđela pomažu junakinji. Iz toga proizilazi serija prizora u kojima protagonistkinja saznaje mnogo o sebi, ali i o svojoj porodici, te i o drugarima i drugaricama. Ona saznaje da nije jedina koja se oseća usamljenom i da ljudi iz njenog okruženja pate u podjednakoj meri.

Poigravanje sa svetlosnim efektima je okosnica rediteljskog postupka. Baterijske lampe koje hirovito presecaju mrak često služe kao sredstvo ilustriranja psihičkog haosa. Kulminacija u kome junakinja dolazi do spoznaje da samo razgovorom može da prevaziđe svoju tugu postiže se harmonizacijom snopova svetlosti gde likovi jedni druge osvetljavaju. Metafizički faktor u ovoj predstavi je indikativna činjenica. On sugeriše da mladi koji su radili ovu predstavu nisu kao realnu mogućnost razmatrali kreiranje lika zabrinutog roditelja, posvećenog profesora ili efikasnog psihologa kao nekoga ko bi izgubljenom detetu mogao pomoći. Kao da u njihovim životima nedostaje jedna takva figura koja bi mogla biti uzor, inspiracija i model za stvaranje lika koji bi bio realna podrška u teškim momentima. Kao da je školski sistem zakazao, kao da je porodica nedovoljna, kao da su prijatelji nepostojeći, kao da sa društvom nešto nije u redu. Oni čak na jednom mestu u predstavi to i
sami konstatuju. Kada se govori o ljubavnim problemima, kaže se da o tome u udžbenicima ništa ne piše i da se to na časovima ne obrađuje. Ti mladi umetnici znaju i osećaju da njihovi životi i njihovi problemi nisu predmet interesovanja školskog sistema.

Uprkos osećanju da su napušteni od strane sistema, ovi mladi ljudi pronašli su se i podržali međusobno. Oni nisu pošli tragom destrukcije, već su kreativnim putem obasjali jedan prelomni datum u našoj istoriji. Njihovu priču istorija neće pamtiti ni izbliza sa istom pažnjom kao drugi događaj 3. maja. Ipak, ta je predstava svedočanstvo uspeha i kontinuiteta. Redovno se izvodi u Zrenjaninu. O njoj se govori na Bitef Polifoniji. Gostuje na zonskoj smotri pozorišnih amaterskih društava Vojvodine u Bačkoj Palanci, pa i u Kruševcu na festivalu Na sopstveni pogon, koji organizuje Asocijacija Nezavisne kulturne scene Srbije. Ta deca se druže na najlepši mogući način, kroz stvaranje. Zahvaljujući plodovima svoga rada oni putuju, upoznaju ljude i mesta svoje zemlje i tako šalju svoju jasnu poruku. Njihova imena su: Aleksandra Kiš, Milica Tucakov, Mara Vidaković, Ivana Goršćak, Magdalena Mihajlov, Milica Graovac, Ognjen Kovač, Nemanja Mudrić, Mia Zarić, Kristina Adamov.

Andrej Čanji

Kritika je deo projekta Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije pod nazivom Kritička recepcija amaterskog pozorišta u Srbiji ko je ove godine podržalo Ministarstvo kulture Srbije