18 Dec 1981
Sudbina novosadske mađarsko-srpske porodice, kojom se bavi Janežičeva predstava, naizgled je, več i svojim naslovom, suštinski vezana za 1981. godinu. No, pošto se lična imena u bočnim linijama svih familija koje su ugrađene u ovo porodično stablo neprestano, iz generacije u generaciju ponavljaju, priča će se postepeno proširivati na nekoliko naraštaja, daleko će premašti okvir samo jedne godine i obuhvatiće čitavo stoleće.
Naspram dramatičnih događaja koji na društveno-političkom i ekonomskom planu najavljuju definitivan raspad socijalisttičke Jugoslavije, predstava pokazuje grčevite pokušaje da se na mikroplanu svakodnevnog života očuva jedinstvo porodice. Ovaj trud njenih članova lišen je političkih ili ideoloških konotacija, oslobođen je uobičajene konfrontacije mentalitetskih karakteristika predstavnika različitih nacionalnosti i sveden je na jednostavnost prirodnih ljudskih reakcija i emocija.
Tako, praktično, nastaje budenbrokovska hronika o velikoj i razgranatoj porodici, priča koja obuhvata period od nastanka Jugoslavije do njenog nestanka i dešava se između Novog Sada i Nove Gorice – s jedne strane grada u kojem je nastala predstava, a s druge Janežičevog rodnog mesta. Pa ipak, reditelj sa svojim saradnicima ne pravi priču o Jugoslaviji, niti je ovo predstava opterećena sentimentalnim reminiscencijama na Janežičevu mladost. U središtu njegove pažnje su, naime, ljudi – konkretne osobe sa kojima i za koje pravi predstavu. Dakle oni koji će, osim ličnih imena, u ovaj projekat ugraditi i svoje priče, kao i gledaoci koji će ove priče prepoznati kao vlastite. Ali to neće biti autentične lične ispovesti, nego specifična razmaštavanja postavljena u okvir koji – valja pretostaviti – nije bio unapred čvrsto uspostavljen, već je nastajao kroz proces rada, paralelno sa osnovnim konturama glavnog narativa.
Upravo je ovakav specifičan dramsko-scenski dokumentarizam jedno od temeljnih uporišta Janežičevog rediteljskog postupka, a ujedno je i presudna karakteristika njegovog shvatanja teatra. U njemu kao da nema glume i klasično postavljenih dramskih likova; u njemu se neprestano brišu ili zamagljuju granice između scenskih i privatnih istina; u njemu sve postaje moguće, pa i slobodna poigravanja teatrom u teatru, ili prividna glumačka iskakanja iz uloga i naizgled privatna obraćanja publici; u njemu pozorište neprestano preispituje samo sebe, svoje moći i granice koje postoje između scenske igre i onoga što definišemo pojmom istine u životu.
Kod Janežiča, međutim, nema improvizacija i proizvoljnosti; on gradi čvrstu scensku strukturu čiji su obrisi precizno postavljeni. U prvom delu predstave on zajedno s glumcima i saradnicima uspostavlja pravila igre: upoznajemo se s likovima i situacijom; igra glumaca, kao i karikaturalne perike u kontrastu sa naturalističkim kostimima nagoveštavaju atmosferu farsične igre, a insistiranjem na komičkim elementima reditelj relativizuje i dramatične povesne okolnosti i granicu između teatra i života. U drugom delu žanr se menja: pred nama se više ne dešava komedija; sada smo svedoci drame – i porodične i društvene. Na kraju, u trećem delu predstave, Janežič će pomiriti žanrove – tragediju i komediju, ali će pokazati i da se glavni junaci mire sa sudbinom smrtinika.
Glumački ansambl Novosadskog pozorišta, pojačan Jasnom Đuričić, Borisom Isakovićem, Aronom Balažom i Denešom Debreijem, pažljivo i nežno nas vodi kroz sve tri faze predstave, manifestujući savršenu glumačku energiju, vanredno umeće i apsolutnu spremnost da u radu sa Janežičem postanu koautori predstave.
To što je 1981. deo pozorišnog projekta koji će naredne godine biti izveden u okviru programa Nova Gorica – Evropska prestonica kulture, nas se ovde mnogo ne tiče. Tiče nas se, međutim, što je Janežičeva predstava nastala na ovim prostorima, što je na redovnom repertoaru Novosadskog pozorišta i što je obogatila ovdašnju teatarsku tradiciju.
Aleksandar Milosavljević
(„Kulturnni krugovi“, 2. Program Radio Beograda)