18 Dec 1981.
Srpska publika poznaje reditelja Tomija Janežiča po umetnički i producentski ambicioznim pozorišnim projektima, a ovo je možda jedan od najambicioznijih. Predstava 1981. Novosadskog pozorišta je deo velikog međunarodnog projekta kojim umetnički rukovodi reditelj Tomi Janežič, a producentski je vezan za Novu Goricu koja je iduće godine evropska prestonica kulture. Ideja je da se u 12 evropskih gradova napravi 12 predstava koje će za temu imati sećanje na po jednu godinu dvadesetog veka i to počev od 1972. godine pa do 1984. godine. Sve ove predstave će se tokom 12 meseci u godini kada je Nova Gorica evropska prestonica kulture igrati na nekom od prostora u ovom gradu. Na taj način će Nova Gorica okupiti oko sebe različita evropska pozorišta i različita sećanja na 20. vek. A u čemu se sastoji deo projekta koji smo imamo prilike da gledamo u Novom Sadu?
Rad na predstavi/projektu je počeo tako što se ekipa glumaca okupila oko reditelja, pričali su svoje porodične priče i na taj se način međusobno upoznali i prikupljali materijal za predstavu. Motivska osnova je 1981. godina: Šta se kome od njih dogodilo te godine? Šta se tada dogodilo u njihovim porodicama? Kako su ti događaji postali kulminacija (ili rasplet) nekakvog događanja koje je počelo mnogo ranije? Kako su procesi koji su počeli tada doživljavali svoj rasplet i/ili kulminaciju u potonjim vremenima? Akcenat je bio na ličnom iskustvu i ličnim procesima, a politički događaji i procesi (sukob policije i demonstranta u AP Kosovo i Metohija 1981. godine, ekonomska kriza, politička dezintegracija SFRJ, ratovi za jugoslovensko nasleđe, NATO bombardovanje Novog Sada i rušenje mosta preko Dunava) su prisutni u meri i na način na koji su određivali sudbine učesnika u projektu i članova njihovih porodica. Pri tome moramo da istaknemo da je godina 1981, gledano iz šireg društvenog konteksta, jako dobro odabrana jer tada u našem društvu jesu eskalirali neki važni procesi koji još uvek nisu završeni i čije posledice živimo i dan danas na dnevnoj bazi. No, ovu temu nećemo dalje razvijati jer su Tomi Janežič i njegovi saradnici fokus stavili na ono što jeste suština pozorišta, a to je jedinstvo zajednice koja deli vreme, prostor i koju povezuju zajedničke priče.
Dakle, Tomi Janežič i njegovi glumci su počeli projekat tako što su pričali svoje porodične priče, a zatim ih na sceni razigravali kroz improvizacije. Kako je proces rada odmicao tako su se glumci sve bolje upoznali sa porodičnim pričama jedni drugih. Što su se bolje upoznavali to su se njihove priče međusobno više ukrštale, mešale i postajale priče jedne nove, pozorišne porodice. To više nisu bile tetke-babe-strine glumca tog-i-tog već su ti rođaci postajali rođaci svih njih. Kako su porodične priče urastale jedna u drugu, tako je rastao materijal za predstavu. Struktura te predstave je bila organski vezana sa procesom njenog nastanka. U ukupnom utisku predstava ima nečeg od strukture romana Sto godina samoće – pojedinačne priče se tako međusobno ukrštaju, da u romanu čitalac, a u predstavi gledalac, teško može da „pohvata“ sve njene rukavce, ali jako dobro oseća celinu. Ma koliko neke priče delovale „lude“, publika nema problem da ih prihvati kao uverljive zato što su one u umetničkoj obradi zadržale aromu života. Tako su lični materijali postali uverljiva umetnička fikcija. Glumci i reditelj su nas uverili da te priče jesu život sȃm a nama u publici nije bio problem što iz scene u scenu idemo iz žanra u žanr, da se smejemo i plačemo i da njihove porodične priče povezujemo sa svojim iskustvom i svojim sećanjem na 1981. godinu.
Uverljivosti predstave mnogo doprinose scena i kostimi. Naime, predstava se ne dešava u sali Novosadskog pozorišta već u prostoru koji se sastoji iz dve prostorije koje su povezane otvorom veličine dvokrilnih vrata tako da čitav prostor asocira na stan. Na jednom kraju „stana“ sedi publika na improvizovanim tribinama, a na drugom kraju je stvarni prozor koji gleda na ulicu. Tribine su poređane tako da nisu baš udobne, ali omogućavaju svakom u publici odličnu vidljivost i osećanje da svi sede zajedno. Pod na pozornici je prekriven pravim parketom, koji izgleda (a možda i jeste!) preuzet iz neke sale iz 1981. godine. Na plafonu je drvena konstrukcija iza koje su reflektori i koja jako asocira na plafone raznih javnih prostora iz doba socijalističkog modernizma. Pojedini detalji u scenografiji, npr. stolice, izgledaju onako kako su stvarno izgledale stolice u to doba. Pomenuti prozor „igra“ u predstavi – glumci ga svako malo otvaraju i zatvaraju istovremeno puštajući svež vazduh i stvaran život da uđu u pozorište. Kostimi i cipele glumaca i glumica izgledaju zaista onako kako se sećamo da su se oblačili naši roditelji i rođaci tih godina. Celokupan set-up koji su zajedno stvorili scenograf Branko Hojnik i kostimograf Marina Sremac rekreira vrlo uverljivo duh socijalističke građanštine čije smo prave osobine zaboravili ili ih potopili u sladunjava sećanja na tzv. bolja vremena.
No, pozorišna zajednica nisu samo glumci i reditelj, već glumci, reditelj i publika. Potrebni su vreme i energija da mi svi koji smo se skupili sa raznih strana „prodišemo“ zajedno i postanemo jedna zajednica. Svetla u sali su sve vreme uključena – publika i izvođači se vide. Glumci neretko sede među publikom i neposredno joj se obraćaju onako kako bi se svako od nas obraćao nepoznatom koga želi da uvede u svoj svet. Uprava pozorišta i reditelj imaju osećaj i razumevanje za potrebe svoje zajednice tj. publike. Oni znaju da nije lako sedeti pet sati strpljivo i koncentrisano i učestvovati gledanjem i reagovanjem. Zato predstava ima dobro izbalansirane pauze nakon 90 minuta tj. nakon 2 školska časa što jeste vreme nakon koga koncentracija počinje da opada (makar u školskim klupama). Oni takođe imaju u vidu da ljudsko biće tokom pet sati obitavanja na jednom mestu ima različite fiziološke potrebe, koje ako nisu zadovoljene, remete koncentraciju. Zato publiku na pauzi dočekuje besplatna kafa, voda i po neki slatkiš. Oko tih stolova se publika prirodno okuplja u pauzi i razgovara o onome što je gledala i na šta je viđeno asocira. Zatim, ponovo odlaze da gledaju predstavu, pa ponovo izlaze na pauzu i dele iskustva nastavljajući ranije započete razgovore ili otvarajući nove. To za posledicu ima da se i mi u publici počinjemo osećati kao deo zajednice koja deli jedinstveno pozorišno iskustvo zajedno sa glumcima.
Taj osećaj imamo zahvaljujući i igri glumaca. Oni zaista izgledaju kao nekakvi naši rođaci iz 1981. godine. Istovremeno, zahvaljujući perikama koje svesno nose nemarno i povremeno ih razmenjuju oni nama „poručuju“: mi vama predstavljamo naše zajedničke rođake koji su deo našeg ukupnog iskustva, koji su učinili da mi danas budemo ovakvi kakvi jesmo i zato jesu autentični deo nas. To je razlog zašto gledajući ovu predstavu možemo da prihvatimo da Tereza Figura istovremeno igra svoje bake i prabake Tereze, sebe kao devojčicu Terezu i glumicu Terezu koja nam o svim tim Terezama pripoveda. „Slučaj Tereza“ nas tera da razmišljamo kako smo mi dobili naša imena i kako životne sudbine i geni naših predaka određuju naš savremeni život. Članovi ove divne, posvećene, skladne i uverljive pozorišne porodice pored Tereze Figure su: Aron Balaž, Gabriela Crnković, Deneš Debrei, Jasna Đuričić, Emina Elor, Agota Ferenc, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Boris Isaković, Silvia Križan, Arpad Mesaroš, Gabor Pongo i Bence Salai. Nema tu ni glavnih, a ni sporednih uloga, ali, ako bismo ipak morali da izdvojimo neke od naših novih „rođaka“ onda bi to bili Aron Balaž, Jasna Đuričić, Boris Isaković i Deneš Debrei. Aron Balaž igra onog dedu koga ima skoro svaka porodica. Deda je na momente lucidan, na momente senilan, na momente star i mudar, a na momente infantilno razigran. Tog dedu su svi odavno otpisali, ali je on „ispratio“ mnoge za koje se mislilo da će ga sigurno nadživeti. To je onaj što sve oko sebe neprekidno nervira i gnjavi, ali koga se sa tugom sećamo kada nas iznenada napusti, i to baš u trenutku kada ste pomislili da će večno živeti. Jasna Đuričić je jedna od retkih srpskih glumica koja ne prestaje da glumački raste. Ono po čemu ćemo pamtiti ovu njenu ulogu je što nam je uverljivo odigrala starenje. Iz scene u scenu, gledajući nju, mi shvatamo kako stare žene koje godinama ne menjaju ni frizuru ni način odevanja a ni karakter – samo im se usne polako krive, hod postaje sve nesigurniji i čitavo telo vene pod teretom godina. Boris Isaković igra brižnog oca porodice koji uz neprekidno gunđanje „hendluje“ brojne zahteve svojih ukućana. U dubini duše on je preosetljiva kmeza prepadnuta od bilo kakvog znaka sopstvene fizičke slabosti. Da je bilo koji drugi glumac igrao burlesknu scenu „operacija urasli nokat“ mi u publici bismo možda imali transfer blama. No, Boris Isaković je našao takvu komičku meru da smo svi istovremeno vrištali od smeha i saosećali sa njegovom preteranom patnjom. Deneš Debrei igra Jasninog „prijatelja“ u staračkom domu koji je potpuno oduzet i vegetira u invalidskim kolicima. Ovaj glumac, majstor scenskog pokreta, naizgled „ne radi ništa“ – samo tu sedi na sceni i blene pogledom koji je okrenut na unutra. Međutim, to njegovo „ništa“ je tačno ono što je potrebno da bi zajedno sa Jasnom odigrao poslednju scenu u životu lika Jasne koja je ceo život posvetila brizi za svoje bližnje.
Predstava 1981. svedoči o onome što je najveća snaga dobrog pozorišta uvek i zauvek – čarobni i jedinstveni susret, sada i ovde, glumaca i publike. Oni kroz pozorište postaju jedna, jedinstvena, neponovljiva i čvrsto vezana ljudska zajednica koja intenzivno živi svoj život u tih nekoliko sati koliko traje predstava.
Marina Milivojević Mađarev
(https://vreme.com/kultura/snaga-jedinstva-pozorisne-zajednice/)