08 Jan Koga sretneš kad zaviriš u sebe [Divna Stojanov]
„Peta strana sveta“, režija Bojana Lazić, Puls teatar Lazarevac
Predstave za najmlađe među najmlađima, za todlere (izraz nastao od engleskog glagola to toddle – gegati se i označava decu od 1. do 3. godine), retki su, te s toga i dragoceni trenuci na srpskim pozorišnim scenama. Oni su prvi susret deteta sa pozorištem, mesto gde deca mogu da uče kroz posmatranje, učešće i interakciju sa predstavom i svojim vršnjacima. Jedan takav dragulj upravo je neverbalna predstava Peta strana sveta rediteljke Bojane Lazić i u produkciji Puls teatra Lazarevac.
Koncept predstave brilijantan je u svojoj jednostavnosti. Mala grupa gledalaca obilazi četiri strane sveta, odnosno scene oko četvrtaste drvene konstrukcije (scenografkinja i kostimografkinja Zorana Petrov). Na prvoj stanici rađaju se tri apstraktna bića u odelima u vidu cevi, koja podsećaju na tri iskre vatre (Mihaela Stamenković, Maja Jovanović Spasojević i Eva Voštinić). Iskrice i varnice istražuju svetlo, igraju se sa senkama, bojama, međusobno se opažaju i upoznaju, te iniciraju kontakt sa publikom. Na drugoj strani sveta produbljuje se tema dodira. Iskre koriste predimenzionirane plišane ruke da dodirnu publiku. Na trećem punktu otkriva se zvuk preko tepiha koji cijuče kada se po njemu korača i velikih drvenih levaka ofarbanih u osnovne boje. Vatrice primećuju da se na blagi dodir dece čuje muzika, deca uočavaju da imaju unutrašnju muziku, a odrasli uviđaju da su raštimovani jer se oglašavaju disharmonično (kompozitor Vladimir Pejković). Četvrta stanica je trag i putokaz koji vodi do pete. Konačno, kad smo spoznali svet oko sebe, spremni smo da zavirimo šta se nalazi u nama. Peta strana sveta nalazi se unutar četvrtaste konstrukcije oko koje smo kružili. Mali otvor u kocki uvodi publiku u topao, siguran prostor oblepljen akrilnim ogledalom sa svih strana (ili je u pitanju bio sličan materijal koji reflektuje odraz i bezbedan je za publiku). Kada se zauzme ovolicni prostor, u kojem se odrazi ponavljaju ovoliko puta, dete se oseti toliko veliko. Čovek nije ostrvo pa ne može biti ni sam u svom odrazu. Peta strana nije samo unutrašnjost pojedinca jer u četvrtastoj kutiji nismo sami. To dodaje dimenziju zajedništva i važnosti suživota sa drugima.
Četiri važna principa na kojima se zasniva istraživanje čulnih senzacija, stimulansa i sopstva su: nežnost, sloboda, poverenje (između publike i izvođača) i sigurnost. Sve vreme deca su pozvana da učestvuju, ali na njih se ne vrši pritisak. Ne postoje zabrane i ne važe striktne pozorišne konvencije, što je izuzetno podsticajno za razvitak ljubavi prema pozorištu. Takođe, rediteljka je uspešno kombinovala uslovnosti izvođačkih praksi i principe obrazovanja u ranom detinjstvu. Korišćenjem interaktivnih i multisenzornih elemenata, razumevanjem razvojne psihologije, poetičnom i doslovnom samospoznajom na kraju, predstava unapređuje kognitivni, društveni i kreativni razvoj najmlađih.
Iako je predstava neverbalna, glumice koriste džibriš jezik. Postoji nekoliko fiksiranih reči koje se iznova i iznova ponavljaju. « Bebedo » označava polazak na drugu stranu, « maši » je poziv za mahanje, dok se ostatak putovanja odvija na izmišljenom jeziku. Pored toga što izmišljene reči unose dozu komike i zabave, one su poslužile za prevazilaženje jezika kao prepreke. Sve tri glumice s toliko pažnje, obzira, dragosti, topline i umilnosti otkrivaju svet i prilaze publici, da je to – divota !
Pri izlasku dobili smo malu kutiju i svakim njenim otvaranjem podsetnik šta je peta strana sveta i da pozorište može da nas odvede na nepostojeća mesta. Peta strana sveta golica dušu. Ona slavi radoznalost, pokazuje lepotu igre i podstiče upoznavanje sveta izvan sebe i u sebi.
(Kritika je prvobitno objavljena u Biltenu festivala Mali Jaokim 22.11.2024)