05 Mar Аутентична дескрипција настанка представе [Миливоје Млађеновић ]
Жељко Хубач „Неки важан човек“ / Александар Милосављевић „Дневник проба и друге белешке о драми и представи „Неки важан човек“, Народно позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ Зајечар 2024.
Да се наштампа првоизведени драмски текст, то и није претерано велики ексклузивитет, али није ни чест обичај у нашој позоришној пракси. Међутим, да се уз драмски текст опише целовит пут од настанка драмског текста, његове адаптације, праћења процеса реализације на сцени – то је већ невиђен луксуз. Управа Народног позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ (прецизније управник Владимир Ђуричић) благословила је такав чин. Подржала је публиковање „двојне“ књиге Жељка Хубача „Неки важан човек“ и Александра Милосављевића „Дневник проба и друге белешке о драми и представи ‘Неки важан човек’“. Тако се зајечарско позориште, осим по беспрекорној организацији фестивала „Дани Зорана Радмиловића“ и још два позоришна фестивала, те динамичној и богатој драмској продукцији, истакло и објављивањем ове несвакидашње, а важне књиге у позоришној култури земље у којој (изузимајући ЈДП, СНП, Народно и још понеко позориште) обавезни и битни пратећи, драматуршки и експликативни елементи представе једва превазилазе обим дволисне афише.
У књизи је најпре дат драмски текст Неки важан човек – Никола Пашић између јаве и сна, у ствари објављена је финална верзија Хубачевог текста, након којег следе „Белешке писца и редитеља: Како сам и зашто написао драму и режирао представу о Николи Пашићу“ из којих се читалац може обавестити да нови драмски текст Жељку Хубачу није прво искушење драмске опсервације историјских догађаја и личности. Хубач је пре неколико година написао монодраму Чучук Стана – Српкиња и Гркиња такође за зајечарско позориште, јер тамошњи управник Владимир Ђуричић има, свакако управнички промућурно, специфично благонаклон однос према историји Источне Србије. После драме о нетипичној хероини 19. века у свету мушкараца, Хубач је недавно драматизовао и роман Јасмина Имамовића Летопис Краља Твртка, што је имало и вредну сценску проверу у Сарајеву, у режији Дина Мустафића. „Такву драму је могуће написати само ако у историјске податке узрочно-последично уведете псеудоисторијске елементе на начин на којем вам историчари неће замерити, а позориштници и публика ће вас разумети, дакле ако и на емотивном и на мисаоном плану произведете катарзични ефекат“, сажима Хубач своје искуство у писању драме на основу историјских чињеница у неку врсту „упутства“, аутопоетичких натукница.
Уз то, Хубач подсећа и на поставку драме Добривоја Илића Политичар (Агонија) у режији Владимира Лазића, која је 90-их година прошлог века на истој овој сцени рађена са великим амбицијама. Хубач анализира Илићеву драму и паралелно с тим говори о свом стваралачком поступку, потанко опсиујући како је почетна идеја о дуодрами, о једној изузетно битној политичкој фигури српске историје еволуирала, по законима технике изградње драмског текста, у комплексну драму. Аутор одлучује да, као и Илић, драму отпочне реалистичном сценом која се збива у ноћи када Никола Пашић умире. Илић је усредсређен на приказ сазревања Пашића као политичара, а Хубач се, међутим, удаљава од реализма уводећи сцене сновиђења које постају „кључ писања драме, а за које је нужно одступање од историјске грађе, па је аутор „одлучио да овим артикулисаним политичким тезама свих политичких актера у драми“ дода призвук фикције служећи се монтажом и модификацијом.
Врло је занимљив и Хубачев опис фаза припрема за сценску реализацију драме, нарочито онај део који се тиче „потраге за редитељем“ у којој се чита изузетно брижљив однос аутора и одговорност за судбину драмског текста. Такође, веома су занимљиви и описи „креативних сукоба“ писца и будућег редитеља Хубача, са драматургом Александром Милосављевићем, који је описан као „катализатор процеса писања“. На крају, Хубач истиче колико му је значила за посвећеност глмачког ансамбла и ауторског тима у целини, као и ентузијазам целе зајечарске позоришне куће.
У другом делу књиге насловљеном „Дневник” проба; белешке о драми и настанку представе ‘Неки важан човек – Никола Пашић између јаве и сна’ Александар Милосављевић већ у уводу сублимира суштину драме која се служи историјским чињеницама као „оно што се налази иза историјске фактографије“. Упоређујући драме Неки важан човек Ж. Хубача и Агонија Д. Иића Милосављевић констатује заједничке одлике: прво, обе драме не теже ка реконструкцији историје; друго, сродан им је драмски импулс – стање између јаве и сна, онај час кад Никола Пашић доживи мождани удар. Обе драме почивају на добром балансу неумољивих историјских чињеница и стваралачке прераде тих чињеница из, овоземаљским чудесима прошараног, Пашићевог живота, личности у којој су се слиле особине револуционара, бунтовника, политичара и државника. Овај Милосављевићев „Дневник“ изузетно је успела реконструкција описа процеса рада на представи Неки важан човек.
Ту је дата и предисторија настанка драме и процеса њеног преображаја у представу. Потанко су описана и наговорања драматурга да редитељ изврши извесне измене у тексту (па и сам наслов – првобитни, Ковитлац времена ‒ у Неки важан човек). Тако се, на пример, предлог да писац претвори дидаскалије у активне реплике глумаца пласиране са утврђених пунктова на сцени, заснива на постизању ефекта зачудности, успостављању дистанце и глумачка размаштавања.
Говорећи о циљевима заједничке адаптације драмског предлошка, Милосављевић истиче: стварање „померене“, надреалне визуре историјских ликова и збивања; „поништавање“ биографског/фактографског, а да би се добила слободнија форма; те „онеобичавање“ постигнуто превазилажењем реалистичности текста. Затим следи веома узбудљив попис елемената који, према мишљењу драматурга, недостају целини драмске приче: рецимо, снажан мотива који је повезан са политичком сфером драматург налази у фрагменту из Селенићевог романа Очеви и оци и он га реинтерпретираног приписује Пашићу.
Потом следе детаљни записи са проба, из дана у дан, и ноћима између проба, који су, наравно, усредсређени на средиште догађања ‒ аутетничну дескрипцију настанка представе, али истовремено и опис ове креативне авантуре, са елементима путописа, сусрета с људима из позоришног и ванпозоришног окружења, згода и незгода са анегдоталним призвуком, али у крајњем исходу увек с неувијеном истином о позоришном стварању.
Постоје овде уверљиви и до детаља разрађени описи проблема искрслих у поставци појединих сцена, мукотрпних трагања за њиховим решењем, анализе могућих решења сценског простора, дефинисања карактера и односа, па се овај део књиге намеће и као одломак изванредног редитељског практикума. С посебном пажњом ваља прочитати Међучин: прича о Пашићевим кашичицама где се мешају „породична митологија“ Пашићеве породице и породице драматурга, потом вешто уденута у финалну сцену представе.
Најдрагоценијим делом књиге сматрамо оне странице на којима Милосављевић исписује портрете глумаца и ликова које они тумаче у будућој представи. Те бриљантне, муњевите скице лица и ликова, настале на пробама својеврсни су мини-есеји о глумачком умећу и вештини зајечарског глумачког ансамбла. У њима су дате језгровите, сублимисане главне карактеристике вредног тима: глумачка интелигенција Милоша Танасковића, тачне координате лика који тумачи Марија Станковић, опрезност у трагању за глумачким решењима Бранислава Мијатовића, одмереност и поступност Јована Вељковића, афирмација властите идеје игре Ане Бретшнајдер Танасковић, сведеност и ненаметљивост Габријела Бећаревића, изнијансираност силовитости и жестине Ивана Нинчића, јасноћа и једноставност Наташе Петровић, чврстина и непогрешиви глумачки инстикт Дејана Цицмиловића…
За целину, тематску и прагматску заокруженост ове јединствене театарске књиге једнако су важна и Сведочанства о представи композитора Владимира Марковића (Када се коцкице склопе), костимографкиње Петре Фотез (О костиму представе), те глумице Наташе Петровић (Неки важан човек није обична представа) и Ане Бретшнајдер (Пуним плућима), као и глумца Милоша Танасковића (Када и монолози постану део колективне игре). За шири историјски контекст сагледавања места и улоге Николе Пашића вредни путокази су текстови Слободана Маричића (Која је тајна дуге владавине Николе Пашића) и Јована Дучића (О Николи Пашићу). У прилогу књиге објављена је и прва (од десетак верзија!) драме Жељка Хубача под насловом Ковитлац времена, она верзија од које је започет процес проба. И то је изврстан знак о озбиљности приређивача и аутора књиге да се на овај начин обелодане све фазе рада у стварању позоришне представе, као изузетна припомоћ будућим истраживачима с подручја драматургије, театрологије и историје позоришта.
Ова књига, по својој концепцији, по обухвату теме, по третману позоришних стваралаца, иде право у историју зајечарског позоришта, али и у повест српског театра, као драгоцена грађа за изучавање настанка драмског текста, редитељске поетике, друшвеног контекста времена у којем је представа настала. Она отвара простор за проучавање историје једног позоришта и његовог статуса у театарском систему Србије.