08 Jan Dizni Macabre: Horor za decu? [Andrej Čanji]
„Pacolovac“ (Krysař), Pozorište „Radost“ (Divadlo Radost), Brno, Češka Republika, Koncept i režija: Patrik Sims (Patrick Sims)
Bio jednom jedan grad, zvao se Hamelin. Napravljen je od drveta, imao je oblik kuće sa desetinama minijaturnih soba, sitnim nameštajem, terasama, kanalizacionim sistemom i jednom velikom ključaonicom. Ponositi gradonačelnik toliko je vodio računa o svom gradu, da u njemu nije tolerisao ni takve sitnice kao što su prašina ili muve. Ali kako to obično biva, idilična stanja ne traju dugo. Avaj, jednog dana, njegov grad preplavili su pacovi. Trudio se zabrinuti gradonačelnik da se otarasi gamadi, ali uzalud. Pacovi su spretno savladali mišolovke, zarobili mačku i razvili zavisnost od otrova. Baš kada je sirotog gradonačelnika krenuo da savladava očaj, predstava je skrenula u pravcu totalnog haosa i ludila. Udahnite duboko i uhvatite se za stolicu. Ako ste očekivali poznatu legendu o sviraču iz Hamelina koju su svojevremeno obradili i Braća Grim – bićete veoma iznenađeni!
Predstava Pacolovac Pozorišta „Radost“ iz Brna predstavlja jedinstven spoj grotesknih prizora umotanih u začuđujuće komplikovan čvor koji će i odrasli teško razmrsiti, a kamoli deca od dvanaest godina pa naviše. Ova istovremeno fascinantna i uznemiravajuća tvorevina samo je inspirisana poznatom pričom o Čarobnom frulašu koji je pesmom oteo svu decu Hamelina i zadržao ih sve dok ga građani nisu isplatili za usluge deratizacije. Zajedno sa tom pričom, produkcija evocira toliko raznovrsnih motiva da će vas samo za sat vremena prepasti kosturska glava Mikija Mausa, zbuniti brutalna majka sa mišjom glavom koja o ljudskim bebama brine tako što im uvrće noge i otkida glave, začuditi buva sa mikroskopom kojim dok sluša radio gleda druge buve kako se voze u kolicima, užasnuti zubato i jednooko parče sira koje govori, nasmejati potpuno nesposobna mačka, oduševiti snalažljivost i otpornost pacova, ostaviti nemim eksperiment u laboratoriji gradonačelnika gde se svest ljudske bebe prebacuje u pacova koji potom rešava zadatke iz matematike i tako dalje.
Sad već možda mislite da je Patrik Sims, američki lutkar i osnivač lutkarske trupe Les Antliaclastes iz Francuske, koji je smislio koncept, napisao tekst, režirao ga i dizajnirao scenografiju i lutke, zbog velikih preterivanja i suludih kombinacija u očajničkoj potrebi za dijagnozom, a uprava pozorišta u potrazi za novim poslom jer su odobrili ovoliko sumanut i zastrašujući projekat. Ukoliko jeste bili takvog mnjenja, nisam vas mogao dovesti u veću zabludu.
Ne samo da Simsu nije potrebna nikakva medicinska pomoć, već je upravo on taj koji pokušava da pruži dijagnozu našeg vremena nesvakidašnjom kombinacijom simbola. Jedan takav primer je revitalizacija srednjovekovnih motiva i njihova rekonceptualizacija za savremeni kontekst. Na primer, on upotrebljava Dance Macabre, iliti ples smrti, srednjovekovnu alegoriju u kojoj Smrt, uz muziku i ples, ljude svih profila odvodi u grob. Takve slike obično se povezuju sa kugom, podsećajući da je smrt u uslovima pandemije sveprisutna. Sims to povezuje sa Mikijem Mausom, simbolom komercijalizma, kako bi aludirao na opasnu zavodljivost savremenog medijskog prostora i njegov uticaj na mlade. Drugi primer je lik pohlepnog gradonačelnika koji ne plaća usluge takvom Dizni Macabre liku, ali se zato klanja spomenutom parčetu sira u obliku trougla sa jednim okom koje neodoljivo podseća na svevideće oko, najpoznatije po tome što stoji na novčanici od jednog dolara.
U ovoj predstavi sve se prikazuje na kontrastni način. Sir je, na primer, sredstvo hvatanja pacova, ali i potčinjavanja ljudi. Gradonačelnik je isprva zabrinut za dobrobit grada, a onda se otkriva kao pohlepni prevarant. Pacovi su odvratna gamad koja opseda Hamelin, ali se posle ispostavlja da su te jadne životinje žrtve podlih ljudskih eksperimenata. Čitav gradić odaje utisak jednog idilično ušuškanog mesta, ali se otkriva da je on paravan iza koga se krije nehumana laboratorija u poteri za profitom, itd. Stanovnici i posetioci Hamelina predstavljaju žrtve i uzročnike svoje i tuđe propasti. Simsova priča upozorava na to da svako lice poseduje svoje naličje, te razgranatim sistemom aluzija, grotesknih i oniričnih prizora, dovodi u pitanje poziciju iz koje posmatramo svet koji nas okružuje.
Uvrnuti fikcionalni univerzum Patrika Simsa ne zavodi samo lucidno provokativnim zapletom, no čini to i pažljivo kreiranim miljeom. Sam grad, ogromna uspravna konstrukcija od kuća, soba, prozora, hodnika itd. rezultat je pažljive i predane orijentisanosti ka detaljima. Raznobojno komplikovani vez kostima i minuciozna posvećenost finesama izrade lutaka kao da su pripremani za izložbu. Dok u prvoj polovini dominiraju materijali drveta i krpe u nijansama toplih boja, gde dominiraju bordo i braon, po otvaranju vertikalne makete grada i otkrivanja laboratorije užasa uvode se plastični materijali i vladavina hladnih svetlina plave. Sve je to propraćeno začudnom melodičnom muzikom.
Pacolovac pozorišta „Radost“ je hrabra reinterpretacija klasične priče. Humor koji prožima predstavu ostavlja publiku uznemirenu i nasmejanu. Jedinstvena mračna estetika, strukturalna slojevitost priče i bogatstvo tema čine je vrlo neobičnim, ali vrednim pozorišnim iskustvom. Žanrovski ona se može odrediti kao horor, ali s obzirom na to da upotreba upečatljivih kostima, inovativnog lutkarstva, pokretne scenografije i dinamične pozorišne mašinerije krajnje uspešno zadobija nepodeljenu pažnju publike, dok istovremeno nameće nezaboravno i provokativno preispitivanje dominantnih ideoloških sistema, predstava „Pacolovac“ nudi jednu vrstu zabavnog straha. Jeza koja se stvara nije usmerena ka zastrašivanju ili provokaciji telesnih refleksa, no ona stremi užasavanju intelekta. Zbog toga deca na ovaj horor umesto strahom, reaguju radoznalošću. Oni gledaju jednu krajnje zavodljivu priču koju verovatno razumeju tek podsvesno, dok su odrasli ti koji su možda najviše isprovocirani gustim simboličkim tkanjem.
Ovom predstavom Sims će publici sigurno zagolicati usnule delove uma. Ova kritika može pomoći utoliko što će ga počešati na nekoliko mesta, ali čini se da je zamisao autora i bila da ga ostavi sa svrabom na onim mestima koji do sada nikada nisu svrbeli. S obzirom na komplikovanu strukturu koja može da bude veoma preterana i konfuzna, predstava zasigurno nije pogodna za mlađu decu.
Nažalost, srpska publika nema priliku da vidi veličanstvenu predstavu Pacolovac i ova kritika je toga svesna. Namera je dvostruka. Najpre tu je pokušaj da se prenese jedan veličanstveni pozorišni utisak iz inostranstva, a potom ulažemo nadu da će on poslužiti kao podsticaj za naše pozorišne umetnike da istraže potencijale žanra koji se na srpskim scenama ne viđa nikad – horor ne samo da nije prisutan kao žanr u pozorištima Srbije, već zasigurno nije ni zamisliv kao nešto što se može predstaviti deci. Ovim putem ga preporučujemo srpskom teatru.
(Tekst prethodno nije objavljivan.)