29 Jan Duško Ljuština, Rasprodano – Od Glibodola do Holivuda, V.B.Z, Zagreb 2018. [Aleksandar Milosavljević]
Ime Duška Ljuštine najverovatnije ne znači ništa ovdašnjoj široj javnosti, pa i mnogima iz naše kulturne, ali je zato za ovog pozorišnog menadžera i višedecenijskog direktora zagrebačkog Satiričkog kazališta „Kerempuh“ čuo, ili ga je lično upoznao, svako ko se u Srbiji ozbiljno bavi teatarskim poslovima. Teško, naime, da ovdašnji pozorišni upravnici, direktori ili producenti nisu imali priliku da čuju, ili pak da na neki način sarađuju, sa čovekom koji je više od trideset godina vodio „Kerempuh“, jedan od najpopularnijih i najmobilnijih hrvatskih teatara, za osobu koja je na jednu od najvećih, najuspešnijih i najatraktivnijih svetskih turneja u povesti jugoslovenskog pozorišta odveo predstavu Oslobođenje Skoplja trupe KPGT (Kazalište Pozorište Gledališče Teatra) u režiji Ljubiše Ristića, za jednog od osnivača i glavnog producenta Teatra „Ulisis“ sa Briona, te za jednog od inspiratora i realizatora do sada najveće koprodukcije koja je, predstavom Odisej po tekstu Gorana Stefanovskog a u režiji Aleksandra Popovskog, okupila pozorišne stvaraoce iz bezmalo svih nekadašnjih jugoslovenskih repubika.
Istovremeno, Ljuština je neprestano i na druge načine prisutan u svim teatarskim sredinama nekadašnje Jugoslavije – kao direktor produkcije „Ulisisa“ i producent gostovaja predstava ovog pozorišta, kao član žirija internacionalnih teatarskih festivala, iskusan konsultant koji pozorišnim rukovodiocima i stvaraocima daje besplatne mudre savete, ali i kao rado viđen gost na premijerama u Beogradu, Novom Sadu, Sarajevu, Podgorici, Banjoj Luci, Lubljani, Mariboru…
Svoju životnu priču, kao što i valja, Ljuština započinje opisima detinjstva i dečaštva u Glibodolu, u Ličko-senjskoj županiji, beleži i dane školovanja u Dabru Ličkom i, docnije, gimnazijski period u Ogulinu. Detaljno prikazuje okvir u kojem je formiran njegov pogled na svet, prvenstveno utemeljen u patrijarhalnom poštenju, čvrstoj i trajnoj autorvoj vezanosti za rodni kraj, ali i na svesti da je samo neprestanom borbom i oslanjanjem na vlastite kapacitete moguće u svakom pogledu napredovati. Pokazaće se da će tada, u detinjstvu, uspostavljeni svetonazor ostati svetionik koji će trasirati životni put ovog teatarskog menadžera. Ljuština je, dabome, svestan u kojem društvenom trenutku nastaje njegova knjiga, vrlo dobro zna da su se na tom planu okolnosti značajno promenile i da današnji čitaoci, naročito oni mlađi, teško mogu da zamisle prilike u kojima je začeta autorova karijera. Zato autor precizno, kroz niz konkretnih primera i anegdota, do u detalj definiše okolnosti koje su presudno bojile atmosferu života u Hrvatskoj i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, čitaocu nudeći tačne opise političkih i društvenih prilika u doba kada je on došao na studije u Zagreb, gde je veoma rano, još za studentskih dana, započeta njegova profesionalna karijera menadžera. Na samom početku muzičkog menadžera, ali kada bude došao u legendarni zagrebački Centar za kulturnu djelatnost omladine, rodiće se Ljuštinina sudbinska ljubav prema pozorištu. Bilo je to vreme kada je Centar organizovao svirke u „Kulušiću“ i „Lapidariju“, gde su nastupale legende jugoslovenske rok, a docnije i nju vejv scene, kada je biblioteku Centra uređivao Slobodan Šnajder, a u Centru, svojim predstavama, pozorišnu produkciju formirali Ljubiša Ristić, reditelj iz Beograda, Rade Šerbedžija, glumac iz Zagreba, Nada Kokotović, koreografkinja i rediteljka iz Zagreba, te Dušan Jovanović, dramski pisac i reditelj iz Ljubljane. Tako je nastao KPGT, što je akronim od imenice koja na jezicima jugoslovenskih naroda označava isto – Kazalište Pozorište Gledališče i Teatar.
U okviru KPGT-a tada su nastale kultne predtave Oslobođenje Skoplje i Karamazovi, obe po tekstovima Dušana Jovanovića i obe u režiji Ljubiše Ristića, a Duško Ljuština je u oba slučaja bio producent. Otuda je razumljivo što autor knjige Rasprodano zapisuje i detalje o legendarnoj turneji ovih predstava po Australiji (gde je Šerbedžija, upravo blagodareći ulozi u Oslobođenju Skoplja, dobio priznanje kao najpopulariji glumac Australije) i Sjedinjenim Američkim Državama (gde je Oslobođenje, uprkos finansijskom debaklu, svojim autorima donelo niz nagrada i priznanja). Priča o ove dve predstave ujedno je, pokazuje Ljuština, i svedočanstvo o borbi KPGT-a za osvajanje novih prostora slobode u Jugoslaviji, državi koja je, uprkos okolnostima koje su nametnule ovu borbu, možda upravo u periodu u kojem su nastale predstave Oslobođenje Skoplja i Karamazovi i u kojem su one krstarile tadašnjom državom i ondašnjim svetom, bila i najslobodnija.
Autor knjige će na nekoliko mesta u knjizi, različitim povodoma, konstatovati da Hrvatska – i u kontekstu Jugoslavije ali i kada se osamostalila – nije iskoristila mnogobrojne prilike koje su joj se nudile, a ovo svoje mišljenje on ponajpre vezuje za sferu kulture i umetnosti. No isto tako Ljuština neće kriti ni koliko je bio veliki poštovalac Jugoslavije. Na taj način on će se pridružiti nizu istomišljenika koji, mimo jugonostalgije, svedoče o specifičnostima života u ovoj državi koja nam, što smo od nje vremenski udaljeniji, deluje sve čudesnije.
Nije, međutim, Ljuština samo menadžer i producent. U dva maha je bio i glumac, uskačući u role dvojice aktera Oslobođenja Skoplja, baš na američkoj turneji. Slučaj je hteo da prvo Duškovo uskakanje bude na gostovanju u Holivudu, a drugo u Njujorku, na Brodveju. Zato će jedno od poglavlje ove knjige biti naslovljeno Od Holivuda do Brodveja, i otuda se Ljuština nikada više neće baviti glumom, jer teško je pronaći nekoga ko se može pohvaliti da mu je glumačka karijera omeđena pomenutim destinacijama.
Poseban deo knjige, razume se, čini priča o „Kerempuhu“ u koji je Ljuština došao još dok se ovaj teatar zvao „Jazavac“, u doba kada je na njegovom čelu bio znameniti dramski pisac Fadil Hadžić. U ovom pozorištu je Ljuština mogao da primeni sva svoja do tada stečena znanja, da afirmiše svoje menadžerske sposobnosti, ali i da sam profesionalno stasava zajedno sa glumcima, te napokon stvori neobično profilisan teatar – s jedne strane bulevarski (u najpozitivnijem smislu tog pojma), a s druge ambiciozan na umetničkom planu. Dakle dovoljno artistički moćan da privlači najširu publiku predstavama, čak i kada su one bivale ekstremno politički i društveno provokativne, ali i repertoarki profilisan na način koji je uvek punio salu. „Kerempuh“ se nametnuo kao jedno od najagilnih i najpopularnijih hrvatskih kazališta u regionu, što mu je omogućilo da uspešno preživi traume tranzicije i postane znamenitost teatarskog života Zagreba.
Ljuština, međutim, nije postao legenda zagrebačke i hrvatske kulture, niti je sva priznanja i sve nagrade dobio samo blagodareći angažmanu u „Kerempuhu“; kao menadžer se, naime, upisao i u niz kulturnih i sportskih manifestacija koje su u svetu afirmisale Jugoslaviju, Hrvatsku i Zagreb. Aktuelnu pozorišnu čaroliju on stvara sa prijateljima i saradnicima na Brionima, ostrvlju zaogrnutim mitom o Josipu Brozu. Tamo, na Malom i Velikom otoku, od 2001. godine, u uslovima koji nemaju nikakve veze sa pomenutim mitom, postoji i radi Kazalište „Ulisis“. Osnovali su ga Rade Šerbedžija i dramski pisac Borislav Vujčić, a o svim složenim poslovima organizacije života, nastanku Ulisovih produkcija, kao i koprodukcija, ali i mnogobrojnim gostovanjima na ovom festivalu, brine Ljuština. Pri tom, svakog leta ona na Brionima stvara, pokatkad i u društvenim i političkim okolnostima koje nisu sklone pozorištu, oazu u kojoj se sreću i teatrom, muzikom, plesom bave ljudi kojima je tokom trajanja festivala jedini relevantni pasoš – ljubav prema umetnosti.
Dakle, od svih mitova vezanih za Brione, „Ulisis“ istinski afirmiše samo dva – onaj o čarobnoj prirodi i onaj koji je svojevremeno ujedinio četiri reči istog značenja u akronim KPGT. Otuda su gosti „Ulisisa“ ljudi iz svih krajeva sveta, a tamo je, između ostalih, nastala i predstava Odisej u kojoj su učestvovali umetnici iz Hrvatske, Srbije, Slovenije, Makedonije…
Sa stanovišta horizonta očekivanja čitalačke publike – svejedno da li ovdašnje, hrvatske, slovenačke, bosanskohercegovačke, makedonske ili crnogorske – važno je napomenuti da su memoari Rasprodano Duška Ljuštine ponajpre namenjeni teatarskim znalcima koji će ne samo iz prve ruke saznati detalje iz profesionalnog života jednog od najvećih pozorištnika ovog podneblja, nego će knjigu moći da tretiraju i kao svojevrsni udžbenik. Ljuština je praktično tokom kompletnog svog dosadašnjeg aktivnog teatarskog života bio suočen sa situacijama koje podrazumevaju primenu takozvanog kriznog menadžmenta, a pošto se u svim bivšim jugoslovenskim republikama, takozvanoj jugo-sferi, prilike uglavnom nisu bitnije promenile, iz Ljuštinine autobiografije se i te kako ima šta korisno saznati. A pre svega – ma koliko to moglo da zvuči patetično – moguće je naučiti da su za obavljanje svakog posla u pozorištu neophodni ogromna ljubav (pa i prema onima koji je na prvi pogled ne zaslužuju), bezgranično strpljenje, uvažavanje publike i, napokon, neverovatna upornost, makar je neko doživljavao i kao tvrdoglavost. Oni pak drugi čitaoci, koji nisu profesionalno vezani za pozorište, ovu knjigu će doživeti kao dokumentarističko štivo, kao uzbudljivu romanesknu priču koja otkriva pozadinu pozorišne magije, ali u isti mah ne ugrožava teatarske mitove. Uostalom, zar ova umetnost odvajkada i počiva upravo na ovoj vrsti paradoksa: svi koji učestvuju u pravljenju pozorišnih predstava, baš kao i svi kojima je teatar namenjen, dobro znaju da stvaraju ili gledaju privid, ali je istovremeno svima njima ta laž neophodna. Duško Ljuština nam pokazuje da je ta laž važna kao i život sâm.
3. program Radio Beograda