05 Mar Есеjистика као приповедање [Александар Милосављевић]
Милош Латиновић, Између змаја и његовог гнева – осам есеја и једна критика, Стеријино позорје, Нови Сад 2024.
„Данас, после доста година и уз приличан број објављених књига, списатељски рад превасходно схватам као нужност личног избора. Дакле, мој избор и опредељење је уметничко деловање у друштву, а посао да као књижевник маштам и градим, сањам и трагам, стварам сопствену стварност као што је Бог створио свет.“
Милош Латиновић
Најновија књига из едиције „Експозиција“ Стеријиног позорја нуди занимљиву колико и провокативну збирку текстова аутора којег смо одавно упознали као новелисту, романсијера, драмског писца, песника, есејисту, књижевног и позоришног аналитичара. Сада нам се, међутим, Милош Латиновић представља (донекле) у новом светлу. Управо се у претходној загради наводи провокативност овог издања. Наиме, исписујући ове есеје, ослобођен потребе да се упушта у театролошка и књижевно-теоријска разматрања, Латиновић заправо открива своја размишљања о писању, о театару, литератури, о култури уопште и (разноврсним) процесима настанка литерарног и позоришног уметничког дела. Провокативност штива је у томе што ова разматрања аутор вешто, промишљено и доследно третира као грађу од које ствара наративне структуре налик приповеткама. Када се, међутим, одмакнемо и сагледамо „ширу слику“, када нас дакле Латиновић „улови“ својим списатељским нервом, ову књигу, а свакако највећи њен део, можемо препознати и као структуру својеврсног романа.
У овим текстовима Латиновић есејиста не дистанцира се од себе као литерате. А и зашто би, када су књижевност и приповедање терен на којем он осећа неизмерну слободу. Ону врсту слободе која му као књижевнику омогућава да – парафразирајмо Латиновића – машта и гради, да сања и трага, да ствара сопствену стварност као што је Бог створио свет.
Ипак, слобода којом се овај аутор опија није апсолутна и неограничена; њене лимите одређују теме којима се овде бави. А то су, рекосмо, књижвеност, писање и театар. И о њима се, истина, може писати на различите начине, па и сасвим слободно. То, међутим, није случај код Латиновића, јер он према овим темама осећа наглашену одговорност. Отуда овде већ констатована провокативност сада добија још једну димензију, будући да аутор у есејима не бележи необавезна властита размишљања и слободне асоцијације о списатељству, о замкама литерарног креативног ангажмана или театру као феномену, него с пуном свешћу о одговорности зарања у себе да би – покаткад и изврћући властиту кожу, одстрањујући епител и излажући јавности своје нерве – читаоце суочио са сложеношћу процеса у који се упушта када пише. Разголићујући и (привидно) демистификујући стваралачки процес, Латиновић (нимало привидно) указује и на дилеме с којима се као писац суочава.
Есејистичка димензија овог штива је понајпре у спремности да аутор своја размишљања укршта с искуствима других стваралаца, да цитатима и различитим референцама успоставља паралеле и тако плете сложене мреже асоцијација које указују на најшири контекст и, напокон, на истину о световима – стварним и измаштаним, о нивоима стварности – реално опипљивој и оној другој, коју покаткад као да можемо дотаћи, дакле о световима који се међусобно преплићу. Помињући туђе животе и наводећи искуства других, Латиновић не исписује сведочанство о другима, него у туђим мислима, речима и ставовима проналази упоришта за оно што и сам чини – за писање. Спој овако успостављеног есејистичког дискурса и литерарне димензије ауторовог рукописа, Латиновићеву књигу смешта у сферу коју је тешко жанровски дефинисати, а у којој у исти мах функционишу и питкост читања и аналитичка дубина.
Када бележи своја размишљања о литератури, Латиновић једним оком гледа на позорницу, као да другом руком, паралелно, записује сведочанства о властитим театарско-драматуршким искуствима. Чини то као драмски писац, драматург, некадашњи руководилац позоришта, али и актуелни директор Планете Битеф. Отуда је он, дабоме, дубоко свестан постојања перманентне кризе драме и позоришта, он зна да баш криза представља моторну снагу обе ове уметности и да без ње нема дијалектичког развоја драмског и позоришног стваралаштва. С друге стране, овај позориштник прави јасну дистинкцију између поменуте, природне кризе уметности, с једне, и облика кризе која се код нас (али и у свету) све интензивније јавља као последица драматично другачијег третмана културе.
Латиновић властитом кожом, својим стваралачким нервом и својом списатељском душом потврђујуе становиште Хајнера Милера који констатује: „Реалност драме, позориште, увек је садашњост, и у садашњој позицији, па и да макар само приближно наведем примере истог ранга, више ме се тиче Хамлет него Годо, Валенштајн више него Храброст“.
Позорница је – слаже се Латиновић с Милером – једина реалност драмског дела, а суштина реалности увек је садашњи тренутак, онај у ком се, посредством позорнице, одиграва сусрет између драмског писца и публике. Између осталог и зато овај аутор свако промишљање драме вазда смешта у конкретне околности ововремене сцене, увек их одмерава у контексту „законитости“ које данашњем писцу намеће актуелни театар.
Посебан сегмент књиге, својеврсни шлаг на торти, чини позоришна критика о представи Галеб А. П. Чехова у режији Томија Јанежича. Латиновић ни у овом тексту није претенциозан, не позива се на постулате савремене светске критике (премда је овај текст и те како утемељен и на овим искуствима). И у овом случају аутор се поиграва фактографијом (позоришна представа), а своје ставове заодева шармом и талентом властите новелистичке праксе. Баш као претходно у есејима, и у критици Латиновић гради преплетаје и повезује Чеховљеву драму, Јанежичеву редитељску поетику, домете глумачког ансамбла и специфичан театарски сензибилитет овог пројекта; он не крије ток својих мисли, често на аутентично списатељски начин обогаћује текст асцоцијацијама и крајње субјективном визуром; не стиди се својих гледалачких емоција, али проницљиво завирује у мисли и душе конкретних појединаца који у гледалишту заједно с њим гледају извођење ове представе.
Тако Латиновић чита, промишља, проживљава и тумачи Јанежича из Чехова, али и из себе, јер гледајући збивања на сцени он је постао, рекао бих, идеалан критичар. Постао је део Галеба – и драме и представе. А бележећи своја гледалачка искуства на себи својствен начин, дакле не плашећи се сопственог поетског рукописа и не суспрежући властите (литераризоване) емоције, Латиновић заправо исписује сведочанство о аутентичном театарском тренутку.
Уосталом, на ширем плану, комплетну књигу Између змаја и његовог гнева препознајемо као сведочанство о уистину аутентичном ауторском рукопису.