29 Jan Feliks Pašić, Ta divna ženska bića, Sterijino pozorje – U pozorištu Mire Stupice, Novi Sad 2019. [Aleksandar Milosavljević]
Najnovije izdanje Sterijinog pozorja, Ta divna ženska bića Feliksa Pašića, pre svega je knjiga o Miri Stupici, dramskoj umetnici koja je zvanično, a i nezvanično, u nekoliko mahova proglašavana za glumicu veka srpskog teatarskog života, dakle o dramskoj umetnici koja je svojom igrom u teatru, ali na filmu i televiziji, baš kao i svojom pojavom i životnom energijom, ostavila duboke tragove u kulturnom životu prostora Srbije i nekadašnje Jugoslavije. O ovoj glumici, dobitnici svih relevantnih glumačkih nagrada i priznanja, već je mnogo pisano; uostalom, i ona sâma je o svom životu i svojoj bogatoj karijeri svedočila u poznatoj knjizi Šaka soli, koja je još za njenog života promovisana, komentarisana, a doživela je i mnoga izdanja.
Feliks Pašić je, međutim, rad na ovoj knjizi o Stupici započeo mnogo pre no što je iz štampe izašla Šaka soli, vodio je duge razgovore s glumicom, „češljao“ njenu biografiju i na sebi svojstven način „otvarao“ dušu Mire Stupica. Činio je to brižljivo planiranim pitanjima i specifičnim vođenjem razgovora zasnovanom na poverenju koje se retko uspostavlja između onih koji postavljaju pitanja i onih koji na njih daju odgovore.
A Stupica je očigledno imala ogromno poverenje u Pašića. I inače otvorena i direktna u razgovorima, spremna na neprestana samopreispitivanja, slavna glumica je ipak veoma vodila računa o tome šta će kome reći i na koji način će saopštiti pojedine činjenice iz svog života, posebno one iz sfere privatnosti. Pašić je u tom smislu kod nje imao nesumnjivo povlašćen položaj. Uostalom, upravo je Mira izabrala Feliksa za svog redovnog sagovornika na svim promocijama Šake soli. Putovali su na razne strane i pred publikom razgovarali, uvek vodeći računa – i Mira i Feliks – da ne ponove nešto od onog što su rekli na nekom od prethodnih predstavljanja knjige. Stupica je bila savršena glumica pa se od nje moglo i očekivati da izbegava ponavljanja, a Feliks je, opet, imao nerv jednog od naših najboljih pozorišnih kritičara i nije voleo „reprize“, mada je uživao da ponekom neočekivanošću iznenadi svoju sagovornicu. Razgovori između Stupice i Pašića nastavljeni su i pošto se Šaka soli pojavila na policama knjižara. I to ne samo na promocijama ove knjige.
Svako ko je poznavao Miru Stupicu mogao se uveriti da je ona posedovala izraziti pripovedački dar, a Pašića je, na drugoj strani, odavno s mnogo valjanih razloga krasio status izvanrednog novinara i publiciste. Ovu reputaciju on je, između ostalog, potvrdio i dvotomnom knjigom Glumci govore, u kojoj je objavljen i Feliksov intervju s Mirom Stupicom.
Evidentno je da su pojedini delovi iz Šake soli gotovo identični s fragmentima razgovora iz knjige Glumci govore, ali poznata Feliksova skrupuloznost i njegov profesionalzam nameću pretpostavku da su fragmenti Stupičinih i Pašićevih dugogodišnjih razgovora zapravo prethodili Šaci soli, a da ih je Mira – naravno uz Feliksovo odobrenje – koristila pišući svoju autobiografiju.
Knjiga Ta divna ženska bića nastala je od bogatog materijala koji je ostao za Pašićem, i premda nema sumnje da je njen tekst prvenstveno baziran na razgovorima glumice i novinara, ovo izdanje Sterijinog pozorja nije zbirka intervjua. Pašić, naime, ispisuje dokumentarističku povest za koju su njihovi mnogobrojni razgovori bili tek neka vrsta putokaza. Na osnovu njih je autor istkao svoju verziju Mirine životne priče. Prateći akcente iz njihovih razgovora, Pašić osnovni tok svog narativa podupire i drugim izvorima: Stupičinim izjavama, podacima iz njene autobiografije, citatima iz štapme, pozorišnim kritikama, portertima iz pera uvaženih teatrologa, novinskim tekstovima, ali i fragmentima iz intervjua u kojima Miru pominju njene koleginice i kolege, reditelji s kojima je sarađivala, ličnosti iz javnog i kulturnog života. No, pripremajući knjigu, Pašić je instinktom odličnog novinara i na osnovu bogatog iskustva dokumentariste, uočio da u ovom mozaiku podataka i svedočanstava nedostaju izvesne kockice, pa je s raznih strana i od različitih svedoka dodatno prikupljao izjave. Tako je nastala priča satkana od raznorodnih fragmenata: od Mirine ispovesti, tuđih svedočanstava, dokumenata, pa ipak, centralni tok naracije određen je Pašićevim pripovedanjem. Uostalom, na isti način on je gradio i priče o životima Mire Trailović i Mucija Draškića, objavljene u njegovim znamenitim knjigama Dama iz velikog sveta i Ljubomir Draškić Muci… ili život u pozorištu.
Paradoksalno, uprkos činjenici da rukopis nije dovršen i upravo zahvaljujući evidentnim „rezovima“ koje bi Feliks, da je poživeo, nesumnjivo korigovao, ova knjiga otkriva principe autorovog dokumentarističkog prosedea, ukazuje na Pašićevu postupak „literarizacije“ i njegov odnos prema dokumentarnom materijalu, te reprezentuje Feliksovo spisateljsko majstorstvo. Zbog toga knjiga Ta divna ženska bića svedoči o Miri, ali ništa manje i o Feliksu.
Čitalac knjige ne može da se otme utisku da je Pašić mogao da napiše i roman o životu imaginarne uspešne dramske umetnice, ne pominjući Miru Stupicu, jer je, s jedne strane, život ove glumice bio „kao iz romana“, a i piščev literarni dar je, s druge strane, takvu životnu povest mogao da uzdigne na univerzalni nivo. U prvoj varijanti to bi bila priča o usponima i padovima, ličnim traumama i politički i društveno turbulentnim vremenima, o glumačkom i ličnom stasavanju siromašnog, lepuškastog devojčurka čija majka se bori da ishrani svoje dvoje dece, ali ih i vodi u teatar, o ambicioznoj i vrednoj početnici koja u pozorištu pronalazi sklonište od surovog života u godinama rata, o sudbonosnom susretu s velikim rediteljem (Bojanom Stupicom) koji će glumici otkriti da teatar nije samo sklonište nego i veličanstvena umetnost, o uzbudljivim prvim poratnim godinama u tek osnovanom teatru (Jugoslovensko dramsko pozorište) do bolnih sudara s uskogrudim političkim i kulturnim establišmentom (onovremena beogradska čaršija). I toj verziji bi bila jasna priča o dramatičnim Mirinim i Bojanovim odlascima iz Beograda, njihovom zagrebačkom trijumfu, Mirinim patnjama zbog Stupičine bolesti, njenim životnim dilemama, braku s Cvjetinom Mijatovićem, visokim partijskim i državnim funkcionerom, o punoj životnoj i umetničkoj Mirinoj zrelosti i njenoj najširoj umetničkoj afirmaciji, kada je stekla status najveće glumačke zvezde ondašnje države. Osim što je uzbudljiva, ova priča svedoči i o istrajnoj veri žene koja ne priznaje poraze, i upravo joj to obezbeđuje univerzalni karakter.
Feliks Pašić, međutim, otkriva i ono čega Mira nije uvek bivala svesna: da je svakim svojim padom, svakim svojim ustajanjem, baš kao i svakom svojom ulogom, postajala snažnija i – mudrija. Još nešto postaje evidentno čitaocu ove knjige. Pašić je na izvestan način želeo da zaštiti Miru Stupicu. Ali ne od istine, nego od slike koju je tokom decenija javnost – najšira, baš kao i ona stručna – formirala o ovoj glumici.
Ovdašnji kritičari kao da su joj u svojim tekstovima izjavljivali ljubav, teatarska publika ju je obožavala i neretko samo zbog nje odlazila da vidi pojedine predstave; kao Kika Bibić postala je i neprikosnovena televizijska zvezda; kolumnisti i kritičati – recimo Stanislav Vinaver – javno su je molili da ne napusti Beograd, novinari bi najčešće pred njom samo udivljeno treptali; svoju slavnu Petrunjelu u Dundu Maroju je, kao gošća, igrala na dubrovačkom u ruskoj predstavi; u pariskom Teatru „Sara Bernar“, u pauzi prestave s kojom je tamo gostovala, zamolili su je da pređe u garderobu glumice čije ime pozorište nosi; partneri su je obožavali, a mnogi i potajno u nju bili zaljubljeni; koleginice je nisu mrzele, nego su je naprotiv, blagodareći njenoj prirodi, volele, čak i kada bi se, kako sama veli, uzoholila; bila je supruga dva moćna čoveka – jednog u sferi teatra, a drugog politike; svojom glumačkom igrom uspela je da poništi animozitet između Beograda i Zagreba; bila je tretirana kao nacionalno blago o kojem je visoko mišljenje imao i uvek preki Krleža… Mira Stupica je, dakle, uveliko premašila gabarite domaće glumačke zvezde. Za života je postala mit. Upravo je to znao Feliks Pašić i bio svestan da Miru od toga treba zaštiti.
U tome je i uspeo. Možda još i više no u Šaci soli, upravo zahvaljujući autorovom majstorstvu da u isti mah bude i hroničar, i sagovornik, i kritičar, da istovremeno bude i objektivni komentator, ali i da na najdiskretniji način ostane u samom srcu priče, Pašić je u ovoj knjizi veliku glumicu, atraktivnu ženu i vanserijsku osobu prikazao kao Miru Stupicu od krvi i mesa.
Baš zato, ali i otuda što je bogata vrednim podacima, knjiga Ta divna ženska bića, Sterijino pozorje – U pozorištu Mire Stupice važan je dokument ne samo o životu legendarne dramske umetnice, nego i vremena koje je nepovratno minulo.
3. Program Radio Beograda – o knjizi Feliksa Pašića posvećenoj Miri Stupici