05 Mar Глумац око којег се улоге отимају [Ружа Перуновић]
Александар Милосављевић, Борис Исаковић, Прича о Глумцу и Глуми, Удружење драмских уметника Србије, Београд, 2023.
Монографија о Борису Исаковићу настала је поводом награде Добричин прстен коју Удружење драмских уметника Србије додељује за животно дело, а која је 2022. године припала овом глумцу. Александар Милосављевић, театролог и критичар, аутор десетине књига, међу којима су и монографије посвећене позоришним ствараоцима и театрима, приредио је ову књигу зналачки и учинио је театролошки важном, али и интересантном ‒ чак узбудљивом, иако овакву читалачку импресију можда не очекујемо од ове врсте литературе.
Важно је на почетку истаћи да Прича о Глумцу и Глуми има праву меру биографског, анегдотског и театролошког аспекта. У њој је, уз релевантне податке из живота Бориса Исаковића, попис улога и награда, позоришне фотографије и оне из личне архиве, занимљиве приче из приватног и глумачког живота, акценат ипак стављен (како је насловом монографије и апострофирано) на разговор о феномену глуме, о парадоксу глуме, глумачком стасавању, о појединим улогама, представама и редитељима који су оставили нарочитог трага, о глумачким решењима до којих се долазило уз мање или више муке.
У првом, најобимнијем делу књиге испичана је, хронолошким редом, приватна и стваралачка биографија Бориса Исаковића, која нам открива како је, којим путевима и уз које изазове глумац стигао ту где је данас. Исаковић је, уз вешто вођење аутора монографије, у пажљиво бираним и именованим сегментима, у форми својеврсног интервјуа, говорио на разне теме, из свог целокупног, дакле, театарског, филмског, телевизијског и животног, глумачког и педагошког искуства. Ту сазнајемо о одрастању у Новом Саду, о случајном сусрету са Миком Антићем и Петром Латиновићем на Петроварадинској тврђави када је ненадано добио прву улогу у снимању телевизијског програма и већ тада, без муке, схватао шта се од њега као глумца очекује. Потом, о искушењима младалачког живота, поморској школи, војсци, пловидби Дунавом, Јадраном и авантурама које је тада проживео. О првом озбиљном заљубљивању, путовању у Русију, о поезији коју је писао, представама које је тада са оцем гледао и пажљиво их анализирао. Сазнајемо о коначном опредељењу за Академију уметности где је већ на пријемном испиту помислио добро је, на правом сам месту; о студијама на којима све тече једноставно и глатко, о професору Бори Драшковићу и колегама, о техникама које је учио, о начину на који је прилазио препрекама, савладавао тешке улоге, о књизи О техника глумца Михаила Чехова која ће за Исаковића постати својеврсна библија. Затим о сарадњи са Љубишом Ристићем, Томијем Јанежићем, Дејаном Мијачем, различитим искуствима рада на филму и у позоришту, која су га само учврстила у уверењу да је театар важан ако његови аутори и актери поседују осећај одговорности. О представама Буре барута и Галеб, о сусретима и реченицама које су му много значиле, о Српском народном позоришту, о програмској и другој политици ове куће, о периоду када је (у два наврата) био директор Драме. Читаоцу се чини да је Борисова педагошка личност у овој монографији нарочито дошла до изражаја јер је у великој мери било речи о његовом педагошком искуству, о раду са студентима на новосадској Академији, позиву који му много значи и отвара прилику да изнова преиспитује нека своја естетичка и професионална начела, и само потврди оне важне лекције које је и сам слушао од својих професора и научио их за читав живот ‒ глумац мора да буде образован и мора да учествује у креирању представе као целине. И до самог краја овог поглавља књиге, када сазнајемо о Борисовој вожњи кампером по свету, уживању у природи, све време је реч о позоришту, о глумцу и глуми, његовим задацима и напорима да отвори мрак у себи. Све именоване теме и све етапе Исаковићевог живота праћене су позоришним и филмским фотографијама, као и оним (читаоцу најдрагоценијим) документима из приватне архиве, што је све скупа у сјајном прелому и дизајну Соње Видаковић Савић визуелно дочарано читаоцима.
Други део монографије носи назив О Борису, у ком су сада говориле колеге, сарадници и пријатељи из света уметности: Егон Савин, Томи Јанжич, Војислав Брајовић, Светозар Цветковић, Борис Лијешевић, Милош Пушић и Александар Милосављевић. Сви текстови, исписани топло и непосредно, нуде читаоцу додатни увид у стваралаштво Бориса Исаковића, увид заснован на искуству вишегодишње сарадње. Немогуће је не приметити да сви аутори у први план истичу глумчеву изузетну посвећеност послу, задатку ком се нештедимице даје, али се готово подједнако говори о покретачкој снази његовог присуства на сцени, моћи која је за његове сараднике од непроцењивог значаја. Иако нису формално део овог поглавља, садржински се уклапају и уводне речи Небојше Дугалића, који наглашава да Борис изазива најбољу снагу код партнера на сцени и то илуструје симболичком сликом у којој каже да „сваки његов улазак на сцену личи на поринуће прекоокеанског брода у море“.
Трећи део назван Из другачијег угла Милосављевић је осмислио као разговор са глумцу блиским људима који су допунили слику о Борису из угла који нису чисто професионални. Нарочито личан и сетан допринос монографији дају дневнички интониране белешке пишчевог оца Мирослава Исаковића.
Пописом улога на филму и телевизији, као и списком награда и признања, одељком названом Трагови завршава се монографија која нам нуди, не само увид у стваралачку биографију глумца, већ свеобухватнији поглед на феномен глуме, на са једне стране, јединствен развојни пут, а са друге на пожељан приступ професији који може бити користан и инспиративан млађим колегама који стасавају или траже свој уметнички пут, а импресиван читаоцима који су уживали у редовима ове књиге. На концу, важно је истаћи да из ове интимне и детаљене приче о једном нарочитом глумцу можемо спознати како треба да изгледа добро приређена монографија.