18 Dec Hajduci se sastaju i rastaju, samo su nasilje i zabava večni [Divna Stojanov]
Kako predstava Hajduci rediteljke Olje Đorđević u Pozorištu mladih Novi Sad inspirisana istoimenim Nušićevim romanom adresira problem vršnjačkog nasilja u višim razredima osnovne škole i školskom sistemu generalno, osvrnimo se na drame i filmove koji se fokusiraju na temu tinejdžerskog besa, nasilja, osećaja besciljnosti, ispraznosti i izgubljenosti.
Fotograf: Srđan Doroški
Tinejdžeri kao dramski junaci u istoriju dramske umetnosti upisuju se nakon klasicizma kada se prerasta ideja da je dete zapravo odrastao čovek u malom. Godine 1890. Frenk Vedekind u drami Buđenje proleća stvara karaktere pubertetskog doba koji nalikuju današanjim stereotipnim tinejdžerima. Ponovno interesovanje za ovu demografsku grupu javlja se u doba konzervativne ideologije tzv. tačerizma 1970-ih i 1980-ih u Velikoj Britaniji za vreme Margaret Tačer. Najdžel Vilijams napisao je kultnu dramu Klasni neprijatelj, a nastaju i filmovi Paklena pomorandža, Jutarnji klub (The Breakfast Club), Slobodan dan Ferisa Bjulera (Ferris Bueller’s Day Off)… Tih decenija izvedena je i Draga Jelena Sergejevna Ljudmile Razumovski slične tematike. Osim zbunjenosti učenika, agresije, potrebe za (auto)destrukcijom i odsustva empatije, nabrojane drame i filmove povezuje i suštinska nezainteresovanost autoriteta (roditelja, profesora, socijalnih radnika i drugih reprezenata sistema) za mlade. Samo da se neko dovoljno posvetio, tinejdžeri bi imali šanse da se izvuku sa margine društva. Kako bi Kobra u Klasnom neprijatelju izgovorio, gotovo kao molitvu: „Neko će ući na ona vrata. Radi nas. /…/ Možda nam dođe neko sa toliko znanja da nećemo moći sve ni da primimo. /…/ Steći ćemo mi to znanje. I to baš koliko nam i treba.“
Predstava Hajduci delimično se oslanja na ovu tradiciju. Tu je grupa problematičnih učenika, bezidejna, problematična omladina koju krasi naivni nihilizam. Tu je i kaznena nastava na kojoj su primorani da ostanu. Dok je u Jutarnjem klubu kazna da napišu esej o sebi, u Klasnom neprijatelju da sede sami u učionici, u Hajducima su kažnjeni kulturom. Direktorka škole u sprezi sa ministarstvom odlučuje da đake prevaspita i oplemeni dramskim stvaralaštvom, a da njihovo pomirenje proistekne iz kolektivnog rada. Đaci osmaci bi trebalo da izvedu predstavu po Nušićevim Hajducima. U novooformljenu dramsku sekciju uključena je grupa nasilnika (Slobodan Ninković, Ivan Đurić, Marija Radovanov, Aleksandar Milković, Aleksa Ilić, Uroš Lazović) i žrtva vršnjačkog nasilja (Saša Latinović). O razlozima besa nasilnika ne znamo ništa. Oni su prosto loši momci (i devojka). Podrazumeva se da ih je iskvarilo društvo (u najširem i najasptraktnijem značenju te reči). Ako bismo razumeli zbog čega su takvi kakvi jesu, možda bi nešto moglo da se promeni, ako bi oni razumeli šta ih čini agresivnim, možda ne bi više imali razloga za to. Propuštena je prilika za njihovu međusobnu diferencijaciju, za stvaranje karaktera svakom liku, za motivaciju delikventskog ponašanja. Zašto ih je šestoro ako su svi isti? Jasno je da predstava sledi stereotip da su tinejdžeri neautentični i da je u tom uzrastu najvažnije biti deo grupe, ali dodavanje porodične pozadine ili sitna naznaka karaktera ne bi narušila tu ideju. Dobar primer je lik vođe bande, sportista (Aleksandar Milković) čiju preterano ambicioznu, smodopadljivu, osionu i protektivnu majku (Jelica Gligorin) vidimo. Uvidom u karakter njegove majke i razumevanjem njihovog odnosa, on za publiku postaje lik, umesto simbola.
Fotograf: Srđan Doroški
Nestašluci Nušićevih junaka dobro su kontrastrirani sa sadašnjim đacima i nasiljem koje čine. Povlači se fina paralela između dva vremena iz koje, osim očiglednih zaključaka o promeni vrednosti, može da proistekne misao da je prestupništvo i neposlušnost mladih oduvek postojalo i da se može prevazići u svakom vremenu. Ovo je ohrabrujuća ideja! Najslabiji dramaturški element je razvoj priče. Dve trećine predstave ponavljaju se scene istog značenja – đaci divljaju, a Razredna je zgrožena. Primera dobrog ponašanja nema (Stanko, žrtva nasilja drži se po strani), grupica izmišlja sve kreativnije prestupe, a Razredna je šokirana i pokušava da utiče na njih. Promena u odnosu nasilnici-žrtva dešava se u dva navrata. Stanko i vođa bande mire se podstaknuti scenom iz školske predstave. Obrt situacije se drugi put dešava kada grupica podmetne Stanku izmet umesto rekvizite demonstirajući da pomirenje ipak nije bilo iskreno i trajno. Ove dve scene, gledano dramaturški, najuzbudljivije su, ali sugerišu da stvaranje predstave, ipak, nije učinilo đake boljim ljudima.
Najveća vrednost Hajduka i najveći izvor radosti kod osnovaca u publici jeste upotreba slenga. Junaci koriste savremeni sleng koji se temelji na Jutjub videima i video igrama. Na odmoru oni jedu i piju grickalice i pića koja su trenutno popularna. Prepoznavanje jezika i navika likova na sceni dovodila je ciljnu grupu predstava do euforije. Sve vreme su se kikotali uočavajući sličnost svojih drugara sa likovima na sceni. Učenik šestog razreda tokom izvedbe nije odoleo da naglas prokomentariše svom drugu da nije znao da u pozorištu govore isto kao što oni govore u školi. Istraživanje svoje publike, saradnja sa njima u toku procesa, najbolji je put za stvaranje predstasve za decu i mlade. Hajduci su prilagođeni senzibilitetu publike, ali je, čini se, na tom putu žrtvovana složenost priče.
U svetu Hajduka nažalost nema posledica i odgovornosti. Razredna do kraja daje otkaz nemoćna da dopre do đaka, Direktorka škole vođu bande premešta u drugu školu. Grupa huligana oseća se posramljeno (kao i nekoliko puta pre toga) i odlučuje da završi poslednju scenu školske predstave. Metapredstava završava se Nušićevim rečima o osudi nevaspitane dece i želji da budu bolji ljudi. Kako su delikventi nekoliko puta pre toga pogazili svoju reč (npr. u sceni kada su u „igri“ skinuli Razrednoj suknju pa se na kratko posramili, ali ubrzo nastavili sa svojim bahatim ponašanjem ili kada su se pomirili sa Stankom), sumnjam da možemo da poverujemo da će ovaj put zaista promeniti svoje ponašanje.
Niz proba dramske sekcije smeštene su u salu za fizičko (scenografkinja Marija Kalabić) što je izuzetno funkcionalno rešenje i pomaže da brzo i lako uplovimo u školski svet. Muziku je komponovala Irena Popović Dragović i upotrebljena je kao svojevrsni džingl, tranzicija između scena koja označava protok vremena. Odlično je korespondirala sa atmosferom predstave, aludirala na aktuelnu muziku, ali je imala potrebnu originalnost.
Fotograf: Srđan Doroški
Glumica Slavica Vučetić u ulozi Razredne odlično meandrira kroz situacije gde gubi i ponovo stiče osećaj kontrole nad razredom. Vučetić sugestivno i izuzetno ekspresivno stvara lik nastavnice. Njen lik od scene do scene prolazi kroz nekoliko mikropromena (blaga je, strpljiva, ljuta, puna razumevanja…) i jedina je koja od početka do kraja doživljava promenu karaktera – od servilnosti do samopouzdanog suprotstavljanja direktorki škole. Neda Danilović kao Direktorka škole i Jelica Gligorin kao majka huligana igraju pripadnice privilegovane, više klase koje, čini se, svoju moć baziraju na ličnim kontaktima i novcu. Obe glumice uspele su da izbegnu karikaturalnost i da se poigraju stereotipima. Saša Latinović u ulozi žrtve nasilja, pristojnog i odličnog učenika, i Marija Radovanov, iako govore sleng, posebno se izdvajaju sjajnom artikulacijom. Razumljivo je da bi glumci u ulogama delikvenata trebalo da osim jezika oponašaju i način govora tinejdžera, ali u pojedinim scenama replike su bile nerazumljive. Verujem da će glumci tokom daljih igranja pronaći meru u oponašanju tinejdžera i jasnoće. Takođe, kasting za đake uključivao je glumce šireg spektra godina. Ukoliko razlozi nisu produkcioni, promakla je namera tog postupka. Rediteljka Olja Đorđević pokazala je veliku umešnost u postavci brzih, eksplozivnih, vodviljskih scena.
Dominantan utisak kraja predstave je osećaj bespomoćnosti. Ako je neko žrtva vršnjačkog nasilja, niko mu ne može pomoći. Ako je neko maloletni delikvent, neće odgovarati za svoje postupke, a najgore što može da mu se desi jeste da bude prebačen u drugu školu. Ako je neko direktor škole, probem vršnjačkog nasilja će rešiti tako što će problematično dete prebaciti nekome drugom. Ako je neko posvećen nastavnik, energija koja ulaže u oplemenjivanje dece, uzaludna je jer neće napraviti promenu. Ako neko svedoči nasilju u školi i ode u pozorište koje problematizuje njegovu svakodnevicu, videće još jednom, kao i u realnosti, da ne postoji rešenje. Istina, pre toga će se verovatno zabaviti.
Divna Stojanov
(Ovo je prvo objavljivanje ove kritike)