Aleksandar Milosavljević: Animals / Slikarke

U okviru projekta Kritičarski karavan, koji uz podršku Ministarstva kulture i informisanja već nekoliko godina uspešno realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, grupa ovdašnjih kritičara nedavno je krstarila Srbijom i, po pozivu tamošnjih teatara, imala priliku da vidi dve predstave – jednu u Kruševcu, a drugu u Nišu. Analiza viđenih predstava neće, međutim, biti potpuna bez prethodne kontekstualizacije, odnosno bez konstatacije vezane za aktuelno stanje u ova dva teatra.

Za razliku od Kruševačkog pozorišta, koje ima stabilnu upravu i u dužem periodu realizuje dugoročno planiranu repertoarsku politiku, niško Narodno pozorište već godinama prolazi kroz različite faze krize i permanentne promena uprave. Posledica ovakve dinamike je nestabilnost na planu definisanja repertoarskih planova, a samim tim i umetničkog profilisanja tamošnjeg repertoara. Ova razlika se, naime, ne vidi samo u sferi onoga šta se prikazuje na scenama ovih teatara nego je evidentna i u domenu načina na koji igraju glumci ova dva pozorišta.

Na jednoj strani je kruševačka situacija za koju je evidentan u velikoj meri jasno definisan stil i ujednačenost glume, ali i sigurnost glumačke igre, dok na drugoj strani, nišku situaciju determinišu česta repertoarska lutanja a samim tim i povremeno neadekvatan glumački pristup dramskim delima koja dospeju na tamošnji repertoar. Ovo postaje naročito uočljivo kada se na programu nađu drame nastale u literarnom prosedeu sa kakvim niški ansambl prethodno nije imao iskusva. Na drugoj strani, sigurnost igre Kruševljana prepoznajemo i – ili upravo – u situacijama kada se ansambl suoči s najraznovrsnijm dramskim tekstovima, pa se tamošnji glumci evidentno dobro snalaze i primenjuju širi dijapazon adekvatnih glumačkih postupaka. Razlika o kojoj je ovde reč postaće posebno uočljiva u dve produkcije koje su ove sezone premijerno izvedene u Kruševcu i Nišu.

U Kruševcu je, naime, na scenu postavljena drama Uglješe Šajtinca Animals, a predstavu je režirala Snežana Trišić. Šajtinčev tekst je neobična alegorijska priča o članovima jedne od ovdašnjih takozvanih običnih porodica. Autor drame ih, međutim, prikazuje kao životinje. Majka će tako biti ajkula, Otac je beli medved, a stariji sin aligator. Mlađi sin je ljudsko biće, navikao je da živi sa ovom menažerijom, udovoljava njihovim potrebama i redovno im nabavlja hranu. Naravno, ogromne količine hrane.

No, u porodici iznenada nastaju promene: životinje se pretvaraju u ljude, ali tokom procesa transformacije u ljudska bića, u ukućanima se postepeno bude najelementarniji animalni instinkti. Dakle, pretvarajući se u ljudska bića, akteri komada se zapravo dehumanizuju; otuda, ne samo svojim obličjem nego i rezonovanjem Majka, Otac i Brat postaju – zveri. Paralelni tok ove priče prikazuje odnose između najmlađeg čalana porodice i njegove devojke. Na taj način se u drami prepliću elementi bizarne, mračno intonirane no na momente ipak duhovite bajke, i motivi ljubavne priče.

Šajtinčevo spisateljsko poigravanje dramaturgijom apsurda, Snežana Trišić rediteljski pažljivo pozorišno osmišljava i dosledno sprovodi u svojoj scenskoj postavci, dok je glumci disciplinovano prate i nadahnuto razvijaju ovako zamišljenu složenu igru. Na prvom mestu oni spretno izlaze na kraj s maskama zveri koje na početku predstave nose na svojim glavama, zatim identifikuju i vešto plasiraju humorne situacije iz teksta koji neretko tendenciozno lavira na samoj ivici crnog humora, da bi na koncu pronašli i pravi scenski ton koji je u potpunosti korespondirao s načinom na koji je pisac završio svoj komad. Isto ovo važi i za aktere čiji zadatak nije bio da noce maske, no koji su imali podjednako složen zadatak da bez obrazina odigraju sličnu transformaciju, u ovom slučaju od ljudi u zveri.

Konačnim rezultatom kruševačka predstava uspešno komunicira sa različitim nivoom očekivanja publike: i sa onima koji su uživali u prividno komedijskim scenama nabijenim humorom, ali i u scenama koje su nadgrađivale komedijski nivo plasirajući složenu metaforu.Nasuprot Kruševljanima, članovi niškog ansambla su se poduhvatili posve neobičnog zadatka, pa su dramsku priču o slikarki Džordžiji O’Kifi pokušali da uzdignu na znatno viši nivo i pretoče u predstavu koja će svedočiti o sudbini žena koje su iz različitih razloga i vođene raznovrsnim unutrašnjim motivima, dakle svaka nošena vlastitim porivima, odlučile da svoje živote posvete umetnosti.

Centralno mesto, ali i najviše prostora u ovoj trilogiji posvećeno je upravo O’Kifijevoj, finale će pripasti našoj slavnoj slikarki tragične životne sudbine Nadeždi Petrović, dok se na samom početku komada, praktično u njenom prologu, našla po svemu sudeći naknadno dopisana dramska vinjetica o fiktivnom liku. Reč je o bezimenoj devojčici koja podstaknuta smelošću koja odgovara njenim detinjim godinama, ali evidentno od malena vođena i nekim svojim unutrašnjim kompasom, roditeljima odlučno saopštava da po svaku cenu želi da crta. Praktično, devojčica ocu i majci obznanjuje svoju nameru da kada poraste postane umetnica, tačnije slikarka.

Centralni tok priče o američkoj slikarki spisateljica Hristina Mitić razvija od detinjstva O’Kifijeve, preko njenog odrastanja i sazrevanja, opisa umetničine zrele dobi, te životnog sumraka i njne smrti. Ma koliko se oslanjala na autentične biografske podatke, spisateljica je, razume se, zadržala legitimno pravo da vlastitom maštom nadgrađuje ovu životnu priču. Tako nastaje drama o intimnoj drami ličnosti američke umetnice, priča o ženi koja je morala da se suoči s nerazumevanjem sredine kojoj je porodično i staleški pripadala, da se izbori za slobodu, prebrodi nerazumevanje svoje sredine i porodičnu dramu, privremeno i prividno pronađe mir i adekvatne umetničke podsticaje u braku, ali i preboli slom bračnog života, da bi napokon iskazala dovoljno smelosti da pod stare dane pronađe utehu i smirenje. Neće, međutim, tu utehu i to smirenje u devetoj deceniji života, O’Kifijevoj doneti partner, decenijama mlađi od nje, nego upravo slikarstvo, dakle umetnost za koju se hrabro i beskompromisno izborila.

Realistički prosede priče o američkoj slikarki dobiće sasvim novu dimenziju ne toliko zbog uvodne vinjete čija je junakinja anonimna devojčica koja još detetom postaje svesna svoje sudbine, koliko će drugačiji tok ovoj dramskoj strukturi provocirati neobično finale u kojem se nenadano i bez ikakvog opravdanja najednom pojavljuje Nadežda Petrović. Čini se da činjenica da je i ona bila slikarka ne obezbeđuje dovoljno dobro opravdanje, a još manje to može da popnudi tragičan kraj života Nadežde Petrović. Još snažniji utisak izvesne nakalemljenosti finala na glavni tok drame stvoren je vihornim monologom koji u agoniji izgovara naša poznata slikarka poneta patriotskim zanosom samožrtvovanja za svoj narod koji u času njene smrti krvari u užasima Prvog svetskog rata.

Ma koliko sâm po sebi ovaj monolog bio valjano napisan, on evidentno pripada nekoj drugoj drami i nekoj sasvim drugačijoj priči. Opravdanje za njeno prisustvo u ovoj strukturi ne možemo pronaći ni u pretpostavci da je autorkina namera bila da pokaže da se, eto, umetnički motivi žena-umetnica s raznih meridijana međusobno razlikuju, ali da su njihovi životni putevi, bez obzira na uspehe koje postižu u svetu umetnosti, najčešće tragično okončavaju.

Neki od razloga koji uslovljavaju nesreću u privatnom životu pripadaju svetu intime i određeni su međuljudskim odnosima, neki su pak posledica nepovoljnih, tragičnih povesnih prilika. Šta god bio motiv kojim se rukovodila spisateljica, i ma koliko reditelj Stevan Bodroža nesumnjivo imao iskustva s raznovrsnim dramskim formama, pa i onim sasvim oslobođenim krutih pravila klasične dramaturgije, problemi ovako koncipiranog teksta su se iz drame prelili na scenu i glumce. Oni očigledno nisu bili dovoljno spremni da pronađu unutrašnje razloge koji bi im pomogli da objasne i opravdaju postupke likova koje tumače. Ovaj problem je naročito bio uočljiv u scenama u kojima su na pozornicu, umesto suptilnih titraja unutrašnjih nemira dve umetnice, dospevala opšta mesta iz sfere standardizovanih odnosa između oca i ćerke, majke i ćerke, uspešne i neuspešne sestre, muža, žene i ljubavnice…

Pozorišna sezona u teatarskom životu uže Srbije se nastavlja.

Aleksandar Milosavljević

Foto: R. Vučković / NP Niš

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja