Aleksandar Milosavljević: Romeo i Julija

Naslov ove kritike mogao bi da glasi Igračka – plačka samo da nije završetka zrenjaninske predstave. A on bitno odstupa od kraja slavne tragedije Vilijama Šekspira o ljubavnicima iz Verone. Nikola Zavišić će, naime, promeniti tragični kraj u srećni završetak, no ta njegova intervencija, ma koliko bila krupna, nije i jedina izmena na koju se ovaj reditelj smelo odlučio. On, naime, čini radikalni zaokret u odnosu na Šekspira već i time što od njegove tragedije
pravi komediju, a ovaj njegov naum je nagovešten još od prve scene predstave kojom Narodno pozorište „Toša Jovanović“ obeležava i 400 godina od smrti najčuvenijeg dramskog spisatelja svih vremena ali i 70 godina profesionalnog rada svoje dramske scene.

Nema sumnje da će zastupnici ideje po kojoj režija, naročito ovako radikalno koncipirana, predstavlja besprizorno nasilje nad dramskim tekstom biti zgroženi ovom Zavišićevom intervencijom, no među suštinska pitanja na koje ponajpre treba da odgovori pozorišna kritika spadaju sledeća: da li je rediteljeva koncepcija dosledno sprovedena i, pre svega, ima li smisla to to što je realizovana. Na oba pitanja ova kritika odgovora potvrdno. Reditelj zrenjaninske predstave je dosledno sproveo u delo svoju zamisao, a žanrovsko pomeranje iz tragedije u komediju itekako ima smisla jer je opravdano svim primenjenim dramaturškim i rediteljskim postupcima, kao i načinom na koji su glumci realizovali svoje zadatke.

Zavišić radnju komada smešta u neodređeni ambijent, stilizacijom prostora sugerišući da gledaoci imaju mogućnost izbora. Dilema je da li je to savremeni dečji luna parka s drvenim konjićima i avionima na vrtešci, ili se radnja dešava u nekom disko klubu sa čijeg stropa vise raznobojne svetiljke. Ipak, centralni deo pozornice ispunjavaće mobilni metalni kavezi koji će po potrebi da budu sobe, crkvena ispovedaonica, čuveni Julijin balkon, fasade veronskih
palata, zidovi bašte u koju će, na žur kod Kapuletovih, nepozvani banuti Romeo i njegova družina… Scenografija Željka Piškorića i Vladimira Savića je, dakle, fleksibilna i može da naznači razne prostore. No jedno je sigurno: ovako definisani ambijent sugeriše da se radnja priče o dvoje zaljubljenih događa u svetu pomerene stvarnosti, da je taj svet satkan od mašte i snoviđenja, te da pripada imaginaciji osoba koje ne pristaju na rigidna pravila. Pa ni na ono koje podrazumeva da su obrisi njihove stvarnosti načinjeni od mržnje koja nagriza dve porodice. Tim pre što predstavnici tih porodica najverovatnije više ni sami ne znaju zbog čega su zavađeni.

Po istom modelu se u ovakav vizuelni koncept predstave uklapaju i kostimi Marine Sremac. Ona je aktere odenula na način koji, s jedne strane, ukazuje na današnje vreme, dok s druge najdirektnije, kroz naglašenu karikaturalnost, otkriva karaktere dramatis persona, a ponajpre njihovu infantilnost. To će se podjednako odnositi na mlade junake Šekspirovog komada, obučene u drečavu i ležernu odeću, baš kao i na one starije – njihove roditelje – koji odelima
i toaletama žele da, najčešće na smešan način, naglase ne samo svoj društveni status nego i svoju navodnu zrelost.

Pokazaće se, međutim, da o njihovoj zrelosti uopšte ne može biti govora, te da su upravo oni svojim nedozrelim ponašanjem doveli u pitanje egzistenciju vlastitog podmlatka. Istina, ni njihova deca nisu zrela, barem to nisu na početku predstave. Ali, s obzirom na njihov uzrast, zrelost se od dece i ne očekuje. Pa zar Romeo nema 16, a Julija 14 godina? Njih dvoje se baš tako i ponašaju – u skladu sa svojom mladošću. Romeo u početku pati zbog neuzvraćene
ljubavi neke šiparice upravo onako kako to čine njegovi vršnjaci danas, dok Juliju u njenoj devojačkoj sobi, kao u kakvoj kuli od slonovače, smaraju neodgovorna, blazirana majka i infantilna dadilja. Otac je, naravno, odsutan. Najverovatnije se negde bavi biznisom. Docnje ćemo videti da je stari Kapulet u najmanju ruku bandoglavi magarac. Naime, jedina scena u ovoj predsatvi u kojoj reditelj razvija autentičnu dramsku tenziju, odustajući od komike a
nagoveštavajući mogućnost tragedije, biće ona u kojoj Julijin otac izriče svoju čvrstu odluku da se njegova kći ima udati za karikaturalnog grofa Parisa kojem ni jedan normalan roditelj ne bi dao ruku svog deteta.

Problem s kojim će biti suočeni ova prirodno nezrela deca je u tome što se od njih očekuje da preuzmu model ponašanja i pogleda na svet svojih roditelja. Tako će rat između Motekijevih i Kapuletovih moći da bude nastavljen do u beskraj. No, dogodiće se ljubav – naivna, mladalačka, ali u ovoj predstavi ne baš i detinje nevina. Uostalom, ona to, kako smo čitali, nimalo nije bila ni kod Šekspira.

U početku Zavišićeve junake ljubav trese na isti način kao i pubertet, i oni ne znaju gde su i šta im se događa. Možda su, opet u skladu sa svojim godinama, željni avanture, a možda bi i da se maze. Romeo je, razume se, smeliji u iskazivanju ove svoje namere. Uostalom on je dečak pa mu i priliči da bude drzak. Julija je opreznija. Ona je je nešto malo čvršće na zemlji od svog voljenog, kao što je to obično i slučaj sa devojčicama. Ipak, oni su klinci. Međutim, oni to neće ostati do kraja predstave.

Romeo sazreva od klasičnog tinejdžerskog bilmeza s početka predstave u ozbiljnog mladića, iskreno se zaljubljuje u devojku svog života i na koncu je uistinu voljan da za njom ode i u smrt. Sličnu transformaciju doživljava i Julija. Do susreta s Romeom ona je bila devojčurak spreman da, poput svoje majke, dosledno živi svoj isprazni život. Od njih dvoje će zrele osobe načiniti – ljubav, i u toj konstataciji će se Zavišić u potpunosti složiti sa Šekspirom. No, u svesti reditelja zrenjaninske predstave je očigledno odzvonila poslednja poruka koju izgovara umirući Merkucio: „Kuga na obe vaše kuće“. Smrt je, dakle, ipak imala veze sa procesom Romeovog sazrevanja, a indirektno i Julijinog. Ali ne kao otrežnjavajuće surova činjenica koja pobuđuje samosvest, nego poput lakmus papira koji markira razliku između beslovesnog življenja, s jedne strane, i života kojem će smisao dati ljubav, s druge. Sve do časa kada budu istinski spoznali ljubav, Julija i Romeo će se, dakle, ponašati klinački. No tako će se ponašati i svi ostali, a Zavišić će na toj sveopštoj infantilnosti svih aktera predstave graditi niz duhovitih situacija, otkrivajući karaktere dramatis persona, ali i kroz to otkrivanje će sugerisati prirodu stvarnosti kojoj pripadaju i na koju pristaju junaci Šekspirovog komada. Tuče između dva tabora – Montekijevih i Kapuletovih – stilizovane su na način koji podseća na makljaže u holivudskim filmovima, ničeg tu ozbiljnog pa ni surovog neće biti. Tako ulične obračune zamišljaju deca koja odrastaju identifikujući svet sa filmovima kojima se kljukaju. Čak će i scene ubistava reditelj rešiti naglašavajući humornost i detinjastost. Neće tu biti mačeva, zato što se danas koristi vatreno oružje, ali ni ono – u slučaju Zavišićeve interpretacije Šekspira – neće biti ni nalik pravom. Merkucio i Tibald, naime, stradaju od pištolja na vodu, iz kojih će, međutim, samo u te dve scene štrcati crvena farba.

Ovako zamišljen proces sazrevanja, kao suština rediteljskog koncepta, ne bi bio ovako teatarski efektan niti scenski „čitak“ da se Nikola Zavišić nije mogao osloniti na odlične glumce. Pre svega na Milana Kolaka i Unu Đelošević. Njih dvoje, a naročito Kolak, uspeli su da se, bez preterivanja i preglumljivanja, no sasvim jasno, odigraju likove dece koja će u jednom času prestati da to budu, precizno određujući trenutak kada će veronski ljubavnici prekoračiti prag koji odvaja svet infantilnih od onog u kojem ima smisla živeti. Stefan Juanin, Dejan Karliček i Miljan Vuković istovremeno su bili i članovi grupe (Merkucio, Tibald i Benvolio), no i valjano građeni i individualizovani karakteri, s tim što je Karliček kreirao i efektnu karikaturu grofa Parisa. Odličan je – i glumački i pevački – bio i Ljubiša Milišić kao neobično iščašeni otac Lavrentije, odnosno di-džej lokalnog veronskog radija Padre Lorenco. Jelena Šneblić Živković je Dadilji obezbedila brižnost svojstvenu Julijinoj Dadi, ali će i fino nijansirati crte koje laviraju između neostvarenosti i nezrelosti žene koja je dojila mnogu tuđu decu i brinula o njima, a nije stigla da se bavi vlastitim životom. Vesna Varičak je uverljivo plasirala površnost, neodgovornost i blaziranost, a ponajpre nedoraslost ulozi bilo čije, pa i Julijine majke. Dragan Đorđević je tačno odredio meru osionosti starog Kapuleta, a naročito je dobro i tačno plasirao izveštačeno Kapuletovo glumatanje, kao još jedan od primera infantilnosti navodno zrele osobe. Milan Kočalović i Prvoslav Zakovski bili su tačni u ulogama veronskog Kneza te Montekija, odnoso skoroteče Marka.

Na kraju se postavlja pitanje: za kakav je kraj trebalo da se odluči Zavišić? Onaj Šekspirov, tragičan, koji će katarzično dejstvovati na ko zna kada i zbog čega međusobno zavađene starce, ili je bolje učinio odmaknuvši se od Elizabetanca? Kod reditelja zrenjaninske predstave u otsutnom momentu, u grobnici Kapuleta, Julija će se ipak probuditi i zaustaviće Romeovu ruku kojom je on svojim ustima prinosio kobni otrov.

Potpisnik ovih redova priznaje da u slučaju ove scenske interpretacije Šekspira, prednost daje Zavišiću. Možda i zato što je svestan da, ne bez osećanja nelagode i stida, pripada naraštaju koji budućim pokolenjima ostavlja mržnjom zatrovani svet.

Aleksandar Milosavljević (Treći program Radio Beograda, Hronika, 13.12.2016)