Aleksandar Milosavljević: Životinjska firma
Jordan Cvetanović / Stevan Bodroža, Narodno pozorište Pirot
Duhovito i promišljeno poigravanje naslovom slavnog Orvelovog romana Životinjska farma samo je jedna od provokativnih dimenzija drame mladog spisatelja Jordana Cvetanovića. Pišući svoju Životinjsku firmu, dakako na tragu Džordža Orvela, Cvetanović razvija oštru satiru koja se tiče obezduhovljene i obesmišljene stvarnosti savremenog sveta, ali žestina njegove kritičke analize pre svega je usmerena na svet neoliberalnog, kororativnog kapitalizma kojim suvereno vladaju principi tržišta i novca. Globalni sistem vladavine logike Kapitala pretvorio je, naime, ljude u životinje.
U osnovi, dakle, naš dramski autor preuzima bazičnu situaciju iz koje Orvel stvara svoju karikaturalnu sliku ljudi u čijem ponašanju obojica – i autor romana Životinjska farma i Cvetonović – prepoznaju karakteristike pojedinih životinja. Naravno, ove karakteristike su vezane za uobičajene predstave koje ljudi imaju o životinjama, a te takozvane „životinjske osobine“ su zapravo projekcija ljudskih svojstava i naravi u zoološku sferu. Na taj način Orvel, a zajedno s njim danas i Cvetanović, vrše trostruki obrt: čovek svoje osobine pripisuje životinjama, a zatim životinje tretira na osnvu uvreženih predstava koje je preuzeo iz vlastitog sveta, da bi na koncu ljude poistovetio sa životinjama.
Pišući svoju Životinjsku farmu, Orvel je stvorio distopiju koja svedoči o surovostima staljinističke diktature, koja svoje korene ima u Lenjinooj revolucionarnoj doktrini i ideji da će u slobodnom društvu, nakon sprovedene proeterske revolucije, sve individue biti jednake. Ispostavilo se, međutim, da je sprovođenje te ideje u praksi dovelo do toga da su neke od njih ipak postale jednakije od drugih.
Cvetanović u svom komadu ne analizira uzroke koji su doveli do uspostavljanja stvarnosti u kojoj postoji i funkcioniše Firma kojom se bavi. On jednostavno konstatuje stanje stvari, sugerišući da su uzroci zapravo određeni nepromenljivom čovekovom prirodom, čiji negativni, „životinjski“ aspekti se manifestuju vazda na isti način, naime uvek jada to društvene okolnosti dozvole. Kada te okolnosti postanu „životinjske“, kao što je to slučaj u današnje vreme, postaje prirodno i da ljudi počnu da se ponašaju nalik životinjama. U načinu na koji funkcioniše Firma o kojoj piše Cvetanović, u izvitoperenoj primeni demokratskih mehanizama donošenja odluka, u bezočnosti i beskrupuloznosti glavnih aktera te njihovoj primitivnoj pohlepi i prozirnoj demagogiji, nije nam, takođe, teško da prepoznamo i specifičnosti naše najneposrednije aktuelne stvarnosti, definisane procesom revolveraške tranzicije.
Sve je, dakle, tu: i propala firma pred stečajem, i rat za rukovodeće pozicije u preduzeću koje je do juče proizvodilo automobile a nakon restrukturiranja će se baviti fabrikovanjem šećera. Tu su, dabome, i glupe „kokoške“ iz administracije preduzeća, ali i „svinje“ koje ne biraju sredstva u borbi za vlast. Prisutan je, razume se, i „magarac“ čiju je poziciju predsednika Upravnog odbora preduzeća jedino moguće objasniti političkom odlukom „odozgo“. Tu su i rasna, zanosna „ždrebica“ koja gotovo po automatizmu, zajedno sa rukovodećom funkcijom, prelazi iz ruku bivšeg u ruke novog direktora, baš kao i tegleći „konj“, zadužen da obavlja poslove gazdinog potrčka. U ovom galimatijasu je, nažalost, prisutan i gorak ukus apsurda proizašlog iz sveopšteg beznađa koje svojim besmislom i neprestanim cikličnim ponavljanjem iste rđave stvarnosti izjeda samu esenciju razuma i života.
Kod Cvetanovića bi sve bezmalo funkcionisalo kao i kod Nušića, samo da je mladom spisatelju bilo stalo da svoj dramski prosede zasniva na nušićevski okrepljujućem, a katkad i dozirano otrovnom humoru. On se, međutim, odlučuje da svoju satiru ne utemelji na karikaturi mentaliteta, no zasniva humor na konstatovanju izvitoperene prirode društvene stvarnosti. A u njoj više nema mesta za nušićevske duhovite kalambure, jer su se akteri te stvarnosti transformisali u životinje. Tačnije, u njima je društveni sistem probudio animalnu prirodu.
Reditelj Stevan Bodroža, osvedočen kao autor koji se smelo bavi istraživanjem scenskih formi i u pozorištu hrabro, teatrskim sredstvima, analizira društvenu stvarnost, dosledno prati pisca te u svedenoj scenografiji, koja sugeriše da se radnja dešava u prostoru izanđale kancelarije, stvara zanimljivu scensku strukturu mjuzikla, te razvija teatarsku grotesku za koju, kako sam kaže u programu predstave, želi da veruje da može poslužiti kao lek. U svojoj inscenaciji Bodroža ne tretira songove po Brehtovom modelu, oni dakle ne služe za uspostavljanje neophodne distance između gledalaca i scenske radnje, nego dobijaju funkciju konkretizacije i ilustracije dramskog zbivanja. Katkad veoma oštri, ponekada tek svedeni na duhovitu dosetku, ovi songovi, za koje je muziku komponovao Stefan Filipović, poput maltera povezuju pojedine scenske slike, na izvestan način ih nadgrađuju i istovremeno komentarišu.
Ovako koncipirani songovi usklađeni su sa ambicijama rediteljskog postupka, u saglasnosti su sa sveopštom scenskom i likovnom stilizacijom predstave (koju određuuju scenografija i kostimi Tatjane Radišić), podržavaju grotesku kao temeljni princip ove inscenacije i u saglasju su sa opštom atmosferom scenske radnje.
No, nevolja je što songovi najdirektnije stavljaju na odveć ozbiljnu probu glumački ansambl pirotskog teatra, te otkrivaju da u njemu ima i aktera koji ne mogu da se adekvatno nose sa zadatkom koji pred njih postavljaju dramski komad i reditelj predstave. Stilizacija koju Bodroža očekuje od aktera predstave nije, pokazaće se, u skladu sa do sada stečenim iskustvom konkretnih glumaca, tako da se tokom pedstave, pokatkad, dešavaju glumačka iskakanja koja Životinjsku firmu smeštaju u sfere preglumljivanja i glumačke prenaglašenosti. Ovde, međutim, stupamo na teren analize stanja u teatarskom životu Srbije i postepene devastacije našeg pozorišnog sistema, što dakako može imati i najdirektnije veze s temom ove predstave. To pitanje nas, takođe, suočava i sa dilemom da li ovako zahtevne projekte treba danas realizovati sa anasblima kojima nedostaje odgovarajuće iskustvo, ili pak valja sačekati bolja vremena kad glumci steknu neophodan tip iskustva. Sa stanoviša ovdašnje pozorišne prakse, iskustvo veli, da ne treba čekati. Pogotovo ne bolja vremena, nego upravo ovakvim projektima treba podizati nivo i usavršavati sposobnosti glumačkih ansambala, usmeravati ih u najrazličitijim pravcima. Ovaj princip se naravno odnosi i na publiku. Ohrabruje, međutim, smelost ansambla i predanost pirotskih glumaca, kao i njihova spremnost da se uhvate u koštac sa složenim zahtevima rediteljskog postupka. Natalija Geleban u rolama Kokoške 1 i Matore kobile uspešno je nijansirala razlike između ove dve uloge, Kristina Tomić je kao Kokoška 2 šarmantno lavirala između priglupe uspaljenice i sračunate karijeristkinje, dok je Marta Keler, svakako najbolja interpretatorka songova u predstavi, odlično i sugestivno odigrala ulogu Kokoške 3. Aleksanda Stojanović je ciljanom uzdržanošću sugerisala da Ždrebica u sebi ima još dostojanstva, a Aleksandar Aleksić je bio dobar momak za sve, nagoveštavajući da vreme njegovog Konja tek dolazi, te da će u nekom od narednih ciklusa promene vlasti i on postati ozbiljan igrač u okrutnoj i bespoštednoj borbi za društvene pozicije. Uloge glavnih rivala – Svinje, budućeg direktora i predsednika Firme, te njegove ljute konkurencije Svinjske glave, Bodroža je poverio Aleksandru Raduloviću i Milanu Nakovu. Njih dvojica promišljeno, svaki za sebe a na korist predstave, različitim glumačkim sredstvima grade svoje likove, indirektno ukazujući na istinu da ne postoji samo jedan tip beskrupuloznog borca za osvajanje vlasti. I dok Radulović insistira na prividnoj staloženosti i, barem u početku, odmerenosti iza kojih se krije perfidnost, da bi docnije iskazao svu silinu „svinjskog“ temperamenta, dotle Nakov povereni mu lik gradi sugerišući bahatost i primitivizam žestokog uzurpatora. Ulogu Magarca je odmereno i pomalo uzdržano realizovao Zoran Živković, monotonim govorom i unjkavim glasom naglašavajući ispraznost ovog dramskog lika.
Poslednja muzička numera, međutim, nije originalno pisana i komponovana za ovu predstavu. Poznatu temu iz televizijske serije Bolji život akteri Životinjska firme u finalnoj sceni pevaju akapela. Biće to tužni vapaj takozvanog malog, običnog čoveka, za nečim boljim, vedrijim, za ono malo sreće koja bi mu obezbedila makar trunku dostojanstva.
Aleksandar Milosavljević (Treći program Radio Beograda, Hronika, 6.12.2016)