Ana Tasić: Brodolom ljubavi

„Epitaf“ savremene hrvatske autorke Dore Delbjanko je crna komedija koja ispisuje iščašene odnose u okvirima upadljivo stilizovano postavljene, samoizolovane, militaristički utvrđene porodice. Tekst ima komičkih vrednosti, ali na značenjskom planu ne zalazi dublje u osnovnu temu individualnog i društvenog nasilja, već samo predstavlja neku vrstu iskrivljenog ogledala dehumanizovane stvarnosti.

Predstava rediteljke Ksenije Krnajski je zbog jake karikaturalnosti, pregrubih crta igre glumaca, pojačala i naglasila idejnu tankost komada, drastičnu klišetiziranost likova. Darko Bjeković je patrijarhalan otac Veselin čije su vrednosti okrenute naglavačke, što prenosi i na svoju decu kojima ponavlja: „Nepravda i nepoštenje to je jedino što vas može spasiti“. Jelena Cvijetić je njegova poslušna žena Lovorka, Aleksandar Trmčić je sin Darko, nesiguran, prikriveni gej koji ima priviđenja duha bake Ardelije (Mihaela Stamenković), teatralno krkljavog glasa. Jedna ćerka Ardelija (Mihaela Stamenković) je muškobanjasta, pregruba i ratnički raspoložena, a druga Jagoda (Maja Jovanović) je u početku zarozana i cmizdrava, dok se ne spanđa sa šanerom Horacijem (Bojan Belić), što joj donosi procvat i samouverenost. Scena predstavlja njihov dom, ali i bojno polje jer akteri deluju kao ratnici svakodnevnice – prostor je oivičen žicom (scenografija Nebojša Antešević). Kostim je prenaglašen, predvidivo kičast, u skladu sa tvrdo karikaturalnom postavkom likova (Sonja Kotorčević). Nekoliko emitovanih pesama iz jugoslovenskog vremena i duha, na primer „Da mi nije ove moje tuge“ Zdravka Čolića ili „Zemljo moja“ Ambasadora, sugerišu kontekst jugoslovenskog bureta baruta. No, imajući u vidu određujuću plitkost predstave, ta sugestija nema opipljiviji, dublji značaj, njen smisao je dekorativan.

Takođe savremeni dramski tekst „Brod ljubavi“ Nebojše Romčevića, praizveden na sceni Zvezdara teatra 2006. godine, odražava društveno-političke odnose u Evropi, i poziciju Srbije u njoj. Tekst je u velikoj meri proizvod tog vremena, kada je Evropa bila stabilnija, a naše aspiracije prema njoj jače nego što je to danas slučaj. Drugim rečima, oštrice ovog komada su tokom proteklih deset godina otupljene jer se Evropa promenila, zbog čega je on danas manje provokativan.

Izrazito narativno razuđena i istovremeno poetski razmahana režija Angelča Ilievskog, dodatno je oslabila kritičke potencijale dramskog teksta, toliko da je predstava uglavnom svedena na vizualno i muzički upadljivu igru predugog trajanja (dva i po sata bez pauze). Režija je donela nedovoljno određen spoj poetske i kabaretske igre i verbalno-fizičkih grubosti. Brojni poetski prizori, suptilne vizualno-koreografsko-muzičke scene su lepe za sebe, ali su one labavo povezane sa radnjom, zbog čega je ona u celini rasplinuta u tom sudaru muzike, plesa i dima (kompozitor Borivoje Mladenović, koreograf Nebojša Gromilić). Scena, i čitava sala, zanimljivo predstavljaju brod, pojasi za spasavanje su prikačeni na zidovima dela sale za publiku (scenograf Valentin Svetozarev). Kostimi su napadni, ne baš impresivno osmišljeni (Marija Pupučevska).

U predstavi igra dvadesetak glumaca koji stvaraju likove „svinja sa istoka“ i „govna sa zapada“. Posebno upečatljive utiske su ostavili Aleksandar Mihailović kao sugestivni Horst, sputani gej koji je na ovaj eskapistički brod ljubavi došao da bi se zaista pronašao. Marko Pavlović je njegov slobodniji i fizički opušteniji partner Jorgos, a Jasminka Hodžić je takođe veoma izražajna kao dugo godina varana Gerda, sada udovica. Dušan Matejić je upečatljivo odlučni pisac Noa, dok je Jelisaveta Karadžić markantna Saša, bivša balerina, Srpkinja, neiskusna kao prostitutka, ali dovoljno očajna da to postane.

Niški „Brod ljubavi“ je formalno i stilski veoma ambiciozan, povremeno i zavodljiv, ali draž stila se brzo topi, njegov sjaj brzo potamni ako ne postoji vrednija idejna osnova da ga hrani, što je ovde slučaj. Zato smo umesto plovidbe broda ljubavi nažalost gledali njegov brodolom.

Ana Tasić (Politika, 13.12.2016)