Ana Tasić: Obračun umetnosti i politike

Tekst „Gde je nestao Harms“ Mile Mašović Nikolić je fragmentarna drama sačinjena od 27 scena koje se bave likom i delom Danila Harmsa, sanktpetrsburškog avangardnog književnika. Polazeći od njegovog umetničkog delovanja, Mila Mašović Nikolić je napisala preciznu, višeznačnu, čvrsto strukturisanu dramu sa songovima koja kritički tretira odnose između politike i umetnosti, cenzure i slobode stvaranja. Takođe se razvijaju teme društvene represije, ali i specifičnosti psiholoških karakteristika umetnika, neprilagođenog pojedinca u primitivnoj, poslušnoj gomili. Kao i teme, i stil drame proizilazi iz Harmsovog dela, izliven je u apsurdu, a sadrži i scenski potentne situacije pozorišta u pozorištu koje problematizuju odnos društva prema teatru.

Scensko čitanje mladog makedonskog reditelja Angelča Ilievskog uspešno je predstavilo višeslojnost komada Mile Mašović Nikolić. Otelotovorilo je njegovu društvenu kritičnost, baziranu na apsurdnom pogledu na svet, nadrealistički tretman gnusnosti političkog delovanja, zatim je uobličilo košmarnu apokaliptičnost radnje, ali je donelo i metapoetsku nadgradnju.

Harms je poput Čehovljevog Trepljeva, odlučni zagovarač revolucionarnog teatra koji vrišti za novim umetničkim oblicima, dok je rušilački usmeren prema tradicionalnom, mrtvačkom pozorištu (ovaj motiv je akcentovaniji u predstavi, nego u tekstu drame). Harmsa složeno i nadahnuto igra Dušan Matejić, donekle kao idealistu, beskompromisnog borca za nove poglede na svet i umetnost. On sugestivno predstavlja različite situacije, od nervoze tokom tvrdih policijskih saslušanja, do oštre autoritativnosti u ljubavnim i bračnim odnosima, prema ženi Marini (Evgenija Stanković) i ljubavnici, glumici Klaudiji (Katarina Mitić). Harmsovi roditelji, otac (Risto Bukvić) i majka (Evgenija Stanković) dati su kao odlučni protivnici njegovog umetničko-revolucionarnog delovanja. Važna je funkcija lika Dečaka (Luka Grubišić) koji unosi doze nevinosti, posebno bitne zato što on racionalno zaključuje o važnim društvenim pitanjima.

Muzika Darije Andovske je nežna i bajkovita, zbog čega je stalan izvor kontrasta, prema brutalnosti radnje. Značenje tog kontrasta je naročito jako na kraju, kada Inspektori (Marjan Todorović, Aleksandar Mihailović) dolaze po Harmsa, uz pratnju razdragane gudačke muzike, zapravo bolnog valcera Harmsove smrti. Scene su kratke i brzo se smenjuju, određujući tako brzi ritam igre, u kojoj je bitno sadržana i scenska začudnost. Ona stvara snoliki utisak o radnji, važan za avangardni, nadrealistički pogled na svet koji teatralizuje stvarnost, podstičući tako njeno kritičko sagledavanje. Na primer, u par navrata se sa tavanice spušta ogroman ram za slike koji uokviruje Harmsovu realnost, teatralizuje je, ali je istovremeno i fino poetizuje, što posebno dolazi do izražaja u kombinaciji sa minimalističkom muzikom i diskretnim osvetljenjem. U poetsko-simboličkom razrešenju radnje je veoma važna i upotreba rotacione scene.

Iznad pozornice vise rekviziti, što se može tumačiti kao znak nedovršenosti, odraza međuprostora i međuvremena, metafora Harmsove društvene nepripadnosti, neprilagođenosti (scenograf Veljko Stojanović). Kostimi su funkcionalni i maštovito stilizovani, naročito u scenama pozorišta u pozorištu, kada se izvodi Harmsova drama „Jelizaveta Bam“.

Predstava „Gde je nestao Harms“ Narodnog pozorišta u Nišu dosledna je i zaokružena, savremena i svevremena. A Harms je večita, neuništiva, konkretna i metaforička figura pobunjenog umetnika koji se bezrezervno daje za slobodnije i kreativnije društvo, u inat surovom političkom ućutkivanju.

Ana Tasić (Politika, 1.11.2015)