Ana Tasić: Svaka vlast je privremena

Žanrovski određen kao „gorka komedija“, dramski tekst „Životinjska firma“ Jordana Cvetanovića, nastao prema motivima romana „Životinjska farma“ Džordža Orvela tretira kolegijalne odnose i borbu za vlast u fabrici za proizvodnju automobila, odnosno kasnije šećera. Ova savremena alegorična groteska sa songovima donosi brutalno tačne refleksije o surovosti poslovne hijerarhije. Cvetanović je obezbedio britka zapažanja o neophodnoj društvenoj poslušnosti i podobnoj površnosti, uticaju društvenih mreža i predstavljanju na internetu, kao i o korenitoj ljudskoj animalizaciji. Ljudi su tu pretvoreni u životinje, što je izražajna metafora današnje srozane ljudskosti.

Reditelj Stevan Bodroža je Cvetanovićev inspirativan komad postavio kao farsu, pojačavajući dramske, a utanjujući komičke osobenosti teksta. Naglašena je ironična kič aromatika, naročito pri izvođenju songova, na primer u slučaju pesme „Bolji sam od Novaka“, pevane na funkcionalno jeftinu turbo-elektro matricu (kompozitor Stefan Filipović). Kostimi Tatjane Radišić su odgovarajuće stilizovani, upadljivi, prate tu ironičnu teatralnost, dok scenografiju (Radišić, Bodroža) čini nekoliko stolova čija se kompozicija menja sa promenama mesta i dinamike radnje.

Sa stanjivanjem komičkih vrednosti teksta i istovremenim pojačavanjem dramskih, ali bez upečatljivije katarze, igra je izgubila potrebnu dinamiku i pravi fokus. Glumci Natalija Geleban, Kristina Tomić, Marta Keler, Aleksandar Radulović, Milan Nakov, Zoran Živković, Aleksandar Aleksić, Natalija Geleban, Aleksandra Stojanović, u ulozi poživotinjenih ljudi njište, grokću i kokodaču sa velikim angažmanom, ali ne otelotvoruju na sceni pune potencijale teksta, zbog navedenog odsustva fokusa. To ne znači da „Životinjska firma“ nije vredna pažnje, naprotiv, reč je o produkciji koja treba da bude na mapi južnosrpskih pozorišta, uz stav da su njeni umetnički dometi mogli da budu viši.

I predstava „Život je san“ Šabačkog pozorišta je oblik komične alegorije o vlasti, u čemu se preklapa sa pirotskom produkcijom. Postavljajući na scenu ovaj klasik španskog Zlatnog veka Pedra Kalderona (1635), reditelj Aleksandar Lukač se odlučio za krajnje teatralni eklekticizam. Preovlađujući ton igre je lakrdijaški, što je odraženo u postavci lika kralja Bazilija (Zoran Karajić). On je kao neki kralj Ibi, skačuća smejurija sa rogovima i prugastim dokolenicama, što možemo shvatiti kao izraz osnovne rediteljske ideje, snažnog kritičkog izraza gluposti i infantilne arogancije vlasti. Jaku grotesku nosi i lakrdijaš Klarin, teturavi žderonja koji poredak sveta okreće naglavačke, u razigranom tumačenju Anete Tomašević. Na strani dramske, fizički svedenije igre, nalaze se uzdržanije oblikovani knez Sigismund (Vladimir Milojević), mudri Klotaldo (Ivan Tomašević), Rosaura (Sonja Milojević).

Razmahana, zanesena, često infantilna i razbarušena režija je u osnovi pohvalan pristup jer je reč o postavci poznate klasike koja uvek vapi za svežinom tumačenja, idejnom ili stilskom. No, ovde bi trebalo razmotriti čišćenje, odnosno smirivanje tog ponekada zaista podivljalog eklekticizma. Na primer, u pogledu muzičke pratnje, ređaju se alternativne rok pesme kritične prema vlasti (Cake,„Comfort Eagle“), uz kolektivne, ritualne plesove (koreografija Petar Pjer Rajković), zatim prebučne hevimetalske gitare grupe Metalika, pa se uživo izvodi buntovna rep numera o raspalosti društva, a ne zaobilaze se ni retro nostalgične ljubavne pesame (Ivo Robić, „Stranci u noći“). Emituju se i dijalozi iz starih američkih filmova koji ilustruju radnju, projektuju se kompjuterske igrice i dečji crteži koji akcentuju značenje (Bazilijeve) infantilnosti, delovi teksta se izvode na španskom jeziku, sa titilovanim prevodom „google translate“-a itd. Ova rešenja su pojedinačno zanimljiva, ali bi bilo efektnije da su ona obuzdanija. Scenska dinamika je dobrodošla, ali treba imati meru.

Pored ovih sugestija, možemo reći da je Lukačeva predstava u osnovi uspešna jer stilski sveže tumači Kalderonovu dramu o trošnosti vlasti, što je bila i tema pirotske „Životinjske firme“. Kada vladari, političari, spoznaju privremenost svoje moći, onda možda mogu biti dobre vođe, u službi dobrobiti naroda.

Ana Tasić (Politika, 12.11.2016)