Dušan Kovačević / Milomir Nedeljković, Kraljevačko pozorište
Nastala prema komadu Dušana Kovačevića “Profesionalac”, predstava reditelja i glumca Milomira Nedeljkovića, u produkciji Kraljevačkog pozorišta, izvesno ima lokalni značaj, jubilarno-svečarske vrednosti, imajući u vidu da se Nedeljković preko nje u izvesnom smislu pozdravio sa pozorištem, pred odlazak u penziju. Njen lokalni značaj je, dakle, nesumnjiv, ali je u širem kontekstu koji predstavlja naš referentni sistem, ipak reč o predstavi koja nema bitnije umetničke vrednosti. To ćemo prvo da objasnimo.
Režija predstave je ravno sentimentalna i retro poetski realistična, bez estetske ili značenjske distance prema takvoj retrogradnosti izraza. Ta zastarela jednodimenzionalna sentimentalnost je naročito upadljiva u posebno dramatičnim scenama, na primer kada Luka Laban (Milomir Nedeljković) govori o odlasku svog sina u Australiju. Tada je igra sladunjavo emotivna, patetična, dok je njena muzička pratnja saglasno upadljivo sentimentalna, kao da pripada osamdesetim godinama prošlog veka, bez ikakvog (ironičnog) odnosa prema takvoj uglavljenosti u prošlosti. U vezi sa osnovnom, slatkastom, saharinskom sentimentalnošću rešenja je i uvođenje lika Majke (Biljana Kostantinović/Zlatana Nedeljković) koji ne postoji fizički u drami. U sceni Tejinog (Zoran Cerovina) čitanja pisma njegove majke, koje dobija od Luke, majka se u predstavi uživo pojavljuje, za razliku od teksta drame, gde Teja sam čita to pismo. Ta njena jedina pojava u predstavi nije scenski dovoljno opravdana, a na liniji je naglašene patetičnosti. Ona je konvencionalna u svakom smislu, između ostalog i vizualnom, jer se očekivano teatralno osvetljuje jarkim snopom svetlosti, u okolnom mraku. Prozni segmenti Kovačevićevog teksta koji su značajno prisutni, na skoro svakoj stranici drame “Profesionalac”, u ovoj predstavi su uglavnom zaobiđeni, osim na početku i na kraju, što je zanemarljivo u odnosu na celinu. I zbog tog preovlađujućeg ignorisanja proznih delova u predstavi, transfer značenja drame je krnji, osakaćen u odnosu na originalni tekst. Piščevi komentari u prozi su važni jer obogaćuju idejni plan drame, utiskuju ironična značenja, specifična zapažanja o likovima, kao i društveno-političkim odnosima karakterističnim za ove prostore, upletenošću politike u sve predele društva.
Glumci igraju mlako i ravno. Vidljivi su njihovi napori, ali i udaljenost od dramski upečatljivijeg, psihološki slojevitijeg i verodostojnijeg izraza, ključnog za ovu postavku, imajući u vidu da je ipak reč o bazično realističkom scenskom tumačenju koje traži delikatnost psihološkog izraza.
Kada se na scenu postavlja već dobro poznati dramski tekst, kao što je Kovačevićev “Profesionalac”, od režije se ipak očekuje osobeniji pristup, nekakav iskorak, sveže čitanje, a ne samo jedna tanka glumačka priredba.
Dosadašnji tekst smo napisali u okvirima našeg uobičajenog sistema vrednovanja profesionalnih pozorišta, od kojih imamo određene umetničke zahteve. No, možda bi kritički prikaz kraljevačkog “Profesionalca” bilo pravedno napisati iz drugog ugla, u drugom sistemu vrednosti, sa nižim kriterijumima, obzirom na to da ovo pozorište nema predugo status profesionalnog pozorišta. U toj drugoj varijanti naše kritike bismo istakli i pohvalili pozorišnu posvećenost glumca i reditelja Nedeljkovića, kao i trud kraljevačkog ansambla na putu stvarne profesionalizacije umetničkog rada.
Ana Tasić (Politika, 24.12.2015)
Ana Tasić
24. decembar 2015.